Изабрао, приредио и пропратне текстове написао

Александар Петров

Говоре:

проф. др Тања Поповић, рецензент

мр Бранислава Марковић, уредник издања

Мина Ђурић, аутор приказа

Александар Петров

Љубазно Вас позивамо да присуствујете  промоцији.

Добро дошли.

______________________________________________________________
ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ

АНТОЛОГИЈА РУСКЕ ПОЕЗИЈЕ XVII–XXI век

Избор, предговор и текстови о песницима АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВ

Завод за уџбенике, Београд, 2011, 1055 страна

Избор стихова из руске поезије чији рукопис имамо пред собом представља друго, знатно допуњено и измењено издање сада већ легендарне Антологије руске поезије од XVII–XX века др Александра Петрова, из 1977. године (издање београдске Просвете). Ова ауторски осмишљена збирка руских стихова, на шта и њен редактор скреће пажњу у „Другом поговору“, и пре но што је изашла из штампе успела је да узбурка јавност, и то не само југословенску, већ и ондашњу совјетску, али и западну књижевну позорницу: њена рецепција била је у исти мах праћена полемикама и оспоравањима, и још више афирмацијом и похвалама. Сукоб се заснивао искључиво на идеолошким, политичким питањима, будући да је дата Антологија, може бити по први пут, у избор укључила велики број песника који су у ондашњим комунистичким режимима били заборављени, потиснути, забрањени. Штавише, како се то касније показало, многа остварења управо су на страницама ове књиге доживела неку врсту светске премијере. Александру Петрову је пошло за руком да сакупи и објави читав низ песама које су живеле искључиво на „црном тржишту“, у самиздату или у памћењу посвећеника. Ексклузивност истражене и објављене грађе отуда је била једна од суштинских врлина који је песнички избор антологичара собом носио, али свакако није била и једина.

Могућност синтетичког читања динамике руске уметничке поезије, Петров је понудио у свом предговору, а најпре кроз разматрање развоја појединих песничких слика. Тако се, рецимо, кроз лирске визије Русије, врло често повезане са одређеним симболичким приказима (нпр. двоглавог орла са царског грба Романових) – семантички и метафорички повезују идеолошки пројекти националне и империјалистичке државности са идејом побуне појединца, што је праћено предсказањима о моћи и пропасти, изражених у специфичном споју индивидуалног и колективног принципа.

Друго издање Антологије руске поезије знатно је допуњено. У ствари, мирне душе би се могло рећи да је начињена једна сасвим нова Антологија руске поезије, која је по обиму кудикамо обимнија од оне претходне. Ако је прво издање садржало радове 95 песника, и у том смислу било апсолутно репрезентативно, онда то тек важи за овај избор који доноси готово двоструко већи број песника и њихових стихова. Осим тога, преинаке су унете и у сам одабир поетских текстова – многи су ствараоци представљени већим бројем дела. Из таквог приступа могу се издвојити и главни јунаци Антологије руске поезије или њене средишње фигуре: Блок и Мандељштам у првој половини ХХ века, а у другој Бродски и женска поезија.

Антологија руске поезије гради засебан наратив, не само у односу на концепцију и уобличавање „главних јунака“, већ и ако се има у виду кратак преглед живота и основних одлика поезије изабраних песника, који заједно са ликовним портретима стваралаца представљају уводник у свет њихове поезије. Ти прозни есеји могу се читати и као засебна прича о динамици и разноврсности руске поезије, али и као узбуљива историја људи и судбина, или читавог једног друштва и његових нарави, као што је то некада давно рекао Балзак.

Укратко, Петров се потрудио да што приљежније представи још 33 године руске поезије и њене рецепције, односно књижевни период који раздваја прво и друго издање. Премда су се политичке прилике знатно измениле, па нема више „гвоздене завесе“, нити старих идеолошких препрека које су постављале баријере неким песницима и њиховој поезији, истраживачки и откривалачки рад тиме није био умањен, већ је добио једну нову димензију. Стога бисмо са пуним уверењем могли приметити да ексклузивност песничке грађе која је обележила претходну Антологију, ни сада није изгубила на значају.

Узбудљива, тако рећи филмска прича, налик на шпијунске и политичке трилере може се пронаћи и у редакторовом поговору, тачније у оном делу који сведочи о судбини и рецепцији прве Антологије. То посебно важи за анагдоту о „два љубитеља поезије“ Титу и Брежњеву и њиховој расправи о домаћој издавачк