Nova knjiga Amosa Oza „Među prijateljima” postala je nekoliko dana nakon objavljivanja bestseler u Izraelu. Mada je ovaj najpopularniji izraelski pisac i ranije izjavljivao da je to što se pojavilo u knjižarama poslednji njegov rukopis koji je dao izdavačima, očigledno je da, mada je navršio 73 godine života, još nije ispričao sve svoje priče i da ih čitaoci širom sveta žedno očekuju.
Razmišljajući šta će tokom dana napisati, kako je u razgovoru sa novinarom „Jerusalem reporta” Robertu Slateru ispričao, Amos Oz ustaje u pet sati ujutru i šeta još uvek pospanim ulicama Arada, malog grada među planinama između Berševe i Mrtvog mora, da bi udahnuo svež vazduh pustinje. Dok hoda on glasno ponavlja dijalog koji je prethodnog dana napisao: „Ja moram da čujem razgovor mojih ličnosti, njihove glasove… Pisanje je muzički posao, nimalo manji od literarnog rada.”
Najpoznatija dela Amosa Oza su romani „Moj Mihael” (1968); „Brdo lošeg saveta”(1976) i „U zemlji Izraelu” (1983), u kojima je dao, kako mnogi smatraju, najupečatljivije portrete Izraelaca ikada predstavljene. To su samo tri od 27 Ozovih dela, prevedenih na 41 jezik. Istovremeno, on predaje modernu hebrejsku književnost na BenGurion univerzitetu u Berševi.
Od ranog detinjstva, Amos Oz bio je okružen knjigama, opijen njihovim mirisom. Kao dečak, kada mu je bilo tek pet godina, počeo je da sastavlja priče i predstavlja sebe kao pisca. Rodio se u Jerusalimu i kako se seća: „Tamo je vladalo snažno osećanje da ćemo svi izginuti u sledećem Holokaustu. Tako sam smatrao da je bezbednije da odrastem kao knjiga.”
Ali, Amos Oz nije rastao kao knjiga, mada je već kao student voleo da priča priče. „Nisam bio baš neki sportista, niti sam spadao u zgodne momke, tako je moj put da impresioniram devojke bio da im pričam priče.” Nije baš siguran da su devojke bile impresionirane njegovim pričama, ali nastavljajući da ih pripoveda postao je slavni izraelski pisac.
Kada mu je bilo 13 godina, Ozova majka se ubila, što je snažno uticalo na njegov život i kasnije na njegov literarni rad. Veći deo onog što je pisao, kako kaže, bilo je nastojanje da otkrije razlog njenog samoubistva i nastavi razgovor sa njom tako naglo prekinut, zapravo i pre nego što je započeo. Njeno samoubistvo nateralo ga je da promeni način svog života. Posle tog tragičnog događaja Amos Oz je ispitivao porodični život, psihologiju žene. Porodica je postala najznačajna tema njegovog pisanja. Po njegovom mišljenju ljudi nisu svesni značaja porodice. „Mnoge ideologije i religije pokušavaju da unište porodicu, koja još uvek opstaje i otima im se.”
Nakon detinjstva u Jerusalimu, Amos Oz živi tri godine u obližnjem kibucu Hulda, tri godine ispunjava vojni rok, a zatim studira književnost i filozofiju. Godine 1986. seli se u Arad u pustinji Negev, nadajući se da će tamošnja klima poboljšati zdravlje njegovog sedmogodišnjeg sina, obolelog od astme. Uproleće 2012. Daniel, zdrav mladić, pesnik i muzičar, odlazi u Tel Aviv da tamo živi, a „njegovi stari roditelji” ostaju u Aradu, jer vole pustinjski vazduh.
Amos Oz i njegova supruga Nili imaju još dvoje dece, koja zapravo više to nisu, jer ćerki Faniji je 52. godine, a Gaju 48. Imaju i četiri unuka.
„Pustinja ima magnetnu moć”, kaže Oz, „ona stvara u čoveku pravi odnos prema stvarima”. Kada se vraća iz svakodnevne jutarnje šetnje, Oz sluša radio-vesti,kako političari izgovaraju reči nikad i zauvek, a njemu je jasno da na Bliskom istoku nikada znači šest meseci do tri godine. „Znam da se stanje u pustinji smeje političarima.”
Oz detaljno proučava likove svojih romana i kako oni međusobno komuniciraju: „Ja ih pratim u sebi dugo vremena pre nego što počnem da pišem da bih sagledao kako se oni ophode jedan prema drugom i kako se stvara zaplet priče. On ne planira koliko će reči dnevno zabeležiti. Ponekad je to samo par rečenica, povremeno nekoliko pasusa. Međutim, provede petnaestak sati tokom dana nad svojim rukopisom. „Pisanje prekidam radi popodnevnog odmora. Onda se vraćam rukopisu i ponekad pocepam sve što sam tog jutra napisao.”
Ranijih godina, dok je živeo u kibucu, Oza je grizla savest. Dok su drugi žitelji oko njega bili angažovani teškim radom, muzli krave i zalivali oranice, on je smišljao priče.
Kako je pisao u pustinjskoj samoći, a bavio se univerzalnim temama, neki su ga kritičari predstavljali kao biblijskog proroka modernog vremena. Ali Oz je zauvek zadržao sekularna shvatanja. Religija u njegovoj porodici nema značajnu ulogu, mada se za praznike i ritual za Pesah, kada se održava Seder, pale svećice, čita Hagada,kao što je to običaj u jevrejskim kućama.
Za Oza Biblija predstavlja veoma značajno delo – ali kao istorijski dokument. On se identifikuje kao Jevrejin i Izraelac, ali pojam judaizama za njega nije religija, većje civilizacija. Jedno od najznačajnijih njegovih dela je „Priča o ljubavi i mraku”, (2004). Kada je američki izdavačMiflin Harkourt hteo da predstavi ovu knjigu kao autobiografsku, Oz to nije prihvatio. Rekao je da je stoga i nazvao svoju knjigu „pričom”, jer je u njoj mnogo toga izmišljeno. „Priča je sve: fantazija, noćna mora, razmišljanje, to su i sećanja”, smatra Amos Oz.
Kada je reč o političkom stavu on kaže: „Izbegavam da u literaturi nametnem sopstveno mišljenje, niti svojim ličnostima sugerišem da izražavaju političke argumente. To prepuštam svojim čitaocima.” Ipak, neraspoložen zbog nerešenog palestinsko-izraelskog sukoba, pisac Oz se nada da će, iscrpljeni dugogodišnjim nesporazumom, jednog dana razrešiti svoju situaciju. Sebe predstavlja kao optimistu, što se toga tiče, mada kako kaže, „Još ne postoji red vožnje za moja shvatanja”. On veruje da će se ovaj konflikt rešiti kada se obe strane budu zamorile, što naziva „novom realnošću”, koju već mnogi Izraelci i Palestinci sagledavaju kao dve države – Izrael i Palestinu, koje jedna kraj druge mogu živeti u miru.
Ana Šomlo
objavljeno: 11.06.2012.
Izvor: Politika
