Presuda zbog vređanja javnog morala

Suđenje Bodleru i njegovom izdavaču završeno je 20. avgusta, donošenjem presude kojom je autor zbirke „Cveće zla” zbog vređanja javnog morala, morao da plati trista franaka, a na novčanu kaznu je osuđen i njegov izdavač.

Sud “osudio”i šest “skaradnih” pesama

Pravosnažnom presudom iz knjige „Cveće zla” izbačeno je šest “najskaradnijih” pesama: „Lezbos”, „Prokletnice”, „Nakit”, „Leta”, „Preveseloj” i „Peobražaj vampira”.
Bodler je carici Evgeniji pisao molbu da se gospodarica omilostivi i smanji mu kaznu, što je carica i učinila, smanjivši mu globu sa trista na pedeset franaka. Međutim, sudska presuda o zabrani objavljivanja šest navedenih pesama ukinuta je tek 1949. godine.

Većina pesama iz ove zbirke napisana je između 1840. i 1850.

Većinu pesama iz ove zbirke Bodler je napisao u periodu od 1840. do 1850. a oko polovina pesama koje su ušle u prvo izdanje bile su ranije objavljene. Jedanaest pesama pod zajedničkim naslovom „Limb” štampano je 1851., a 1855. još osamnaest pesama u „Revue des Deux Mondes”, pod naslovom koji se prvi put tada pojavljuje – Cveće zla.
Ovaj naslov je Bodleru predložio novinar, kritičar i romanopisac Ipolit Babu prilikom jedne diskusije vođene u kafani Lanbren, u kojoj su učestvovali i drugi Bodlerovi prijatelji. Može se reći da je definitivan naslov ove zbirke, u neku ruku, zajedničko delo jednog pariskog književnog kruga. Teofilu Gotjeu ovaj naslov se svideo, dok je Alfred de Vinji smatrao da nije dostojan pesama u knjizi. Ovaj naslov nije se svideo ni poznatim kritičarima kao što su bili Tibode (Thibauder) i Lalu (Lalou), a on je prvenstveno rezultat dugogodišnjeg pesnikovog razmišljanja i njegove umetničke evolucije. 

Prvobitan naslov zbirke „Lezbijke”

Prvobitan naslov zbirke prvi put je najavljen 5.oktobra 1845. i bio je sasvim u duhu druge generacije romantičara, koji su želeli da skandalizuju buržoaziju: „Lezbijke”. Bio je u duhu „Nemoralnih priča” Petrusa Borela, i svakako je, barem jednim delom, bio smišljen pod uticajem tada dominantne književne mode. Treba uzeti u obzir i Bodlerov kult neprirodnog i njegovu tragičnu viziju sterilne lepote i uzaludne “čežnje za beskrajem” koju nalazimo u „Prokletnicama”.

Najavaljeni „Limbovi” podsećaju na Danteovu „Božanstvenu komediju”

Krajem 1848. Bodler najavljuje štampanje pesničke knjige pod naslovom „Limbovi”  što podseća na Danteovu „Božanstvenu komediju”. Po rečima Alebera Tibodea koji je žalio što “Limbovi” nisu ostali kao definitivan naslov Bodlerove zbirke pesama, “označava četvrto putovanje u pakao posle tri Danteova (pakao, čistilište i raj)”. Tibode je smatrao da se “florentinski pesnik nastavlja u pesniku Pariza.” Sama reč limb (ivica) koja označava neodređeno mesto u potpunosti odgovara Bodlerovoj predstavi o položaju čoveka raspetog imeđu neba i pakla, ali ipak, naslov jedne od najčuvenijih i najuticajnijih pesničkih zbirki u svetskoj poeziji čiji se tragovi osećaju u lirici Artura Remboa, Pola Valerija, Stefana Malrmea i drugih ne samo francuskiih pesnika 19. i 20. veka, ostao je „Cveće zla”.
U drugo izdanje 1861. ušle su i nove pesme, uključujući i „Albatros”.

Pet poglavja „Cveća zla”

„Cveće zla” (izdanje 1857.) pored uvodne pesme „Čitaocu” sadrži pet poglavlja: 1. Splin i ideal (77 pesama); 2. Cvetovi zla (12 pesama); 3. Pobuna (3 pesme); 4. Vino (5 pesama); 5. Smrt (3 pesme). Uočljiva je disproporcija u broju pesama između prvog i ostalih delova zbirke: „Splin i ideal” sadrži veći broj pesama nego svi ostali delovi zbirke zajedno. To se donekle može objsniti razlikom u sadržaju. Dok je „Splin i ideal” po rečima Maksa Milnera: „Inventar haosa  neostvarenih težnji.”, ostali odeljci predstavljaju moguće ishode jednog mučnog traganja.

Sve svoje stvaralačke napore autor uložio u „Cveće zla”

Bodler je u „Cveće zla” uložio sve svoje stvaralačke napore.„ U tu groznu knjigu uneo sam celo svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju (prerušenu), svu svoju mržnju.”, otkriva pesnik u jednom pismu advokatu Anselu.
„Cveće zla” je vezano sa pesnikovom životnom pustilovinom, i više od toga, ono predstavlja suštinu njegovog doživljaja sveta i prostora u kome je najintenzivnije živeo. To potrđuje ovo pesnikovo priznanje: „ Istina je da ću napisati suprotno, da ću se zakleti svim bogovima, da je to knjiga čiste umetnosti, izmotavanja, žongliranja; i slagaću kao vašarski šarlatan.” Bolderov tragični život je bilo tlo iz koga je niklo divno i strašno cveće. Promašen život i genijalno delo.

Može li se život u kome je stvoreno ovakvo delo smatrati promašenim?

Pesnik simbolizma – u Bodlerovoj poeziji svaka reč može postati simbol

Bodlerovi simboli su mnogobrojni. U njegovoj poeziji svaka reč može postati simbol. U toj “šumi simbola” neki se češće sreću od drugih, koji se opsesivno ponavljaju. Statistička analiza „Cveća zla” o korišćenju pojednih reči pokazuje da je pesnik najčešće upotrebljavao imenice: 1. oko (147 puta), 2. srce (142), 3. nebo (85), 4. duša (72), 5. sunce (64), 6. ljubav (60), 7. noć (59), 8. lepota (47), 9. anđeo (46), 10. veče (46), 11. vazduh (43), 12. čovek (42), 13. smrt (42), 14. telo (41), 15. more (40), 16. duh (39), 17. žena (36),18. cvet (36),19. miris (34), 20. bol (33), 21. dno (33). Kako po definiciji simbol upućuje na skriveno značenje, većina navedenih reči nema ili ima srazmerno retko vrednost simbola.

Najčešći simboli u „Cveću zla”

Kao najčešće simbole u Bodlerovoj poeziji mogli bismo izdvojiti: nebo, sunce, noć, veče, more i cvet. Neki od tih simbola su lako razumljivi jer se vrlo često sreću u poeziji romantizma pa i u poeziji uopšte. Pored njih, tu su i simboli koje je teže dešifrovati tim više što ih je Bodler upotrebljavao na originalan način. Tu, pre svega, spadaju reči koje označavaju svetlost ili tamu a kojima treba dodati srodne reči na koje takođe često nailazimo u „Cveću zla” kao što su: tmina (22 puta), plamen (20), vatra (19), svetlost (takođe, 19 puta).

Piše: Branko Rakočević