Čak i oni koji nisu pročitali dela „Hobit“, „Gospodar prstenova“ i „Silmarilion“, znaju ko je bio Dž. R. R. Tolkin (1892-1973). Nasuprot tome, malo je onih koji poznaju pozadinu nastanka Srednjeg sveta, u kome žive njegovi junaci. „Biografija: Dž. R. R. Tolkin“ Hemfrija Karpentera, koja će uskoro izaći na srpskom u izdanju tek osnovane kuće „Albion buks“, pokušaj je da se čitaoci upoznaju sa neverovatnim izmaštanim svetom u koji je smeštena jedna od najfantastičnijih priča svetske književnosti.

Kroz razgovor sa prijateljima i porodicom, kao i potpun pristup zapisima i dokumentima, autor jedine Tolkinove autorizovane biografije pronikao je u gotovo sve piščeve tajne. To je raskošna priča o čoveku, profesoru, hrišćaninu, piscu i filologu, čiji se život iz korena promenio onog dana kada je ocenjujući studentske eseje zapisao rečenicu: „U rupi u zemlji živeo je hobit“.

Tvorac najboljih dela epske fantastike rođen je 1892. u Blumfontejnu u Južnoafričkoj Republici. Tamo je proveo prvih nekoliko godina života, onda je sa majkom i bratom Hilarijem došao u Englesku. Kratka poseta majčinoj porodici u Birmingemu pretvorila se u trajnu – otac mu je iznenada umro od teškog krvarenja u mozgu. Nekoliko godina kasnije neočekivano je umrla i majka. Njega i brata odgajio je otac Frensis Morgan iz Birmingemskog oratorijuma. Tu je upoznao i zaljubio se u Edit Brat i uprkos mnogim preprekama oženio se svojom prvom i najiskrenijom ljubavi.

Ubrzo posle toga priključio se britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata. Gledao je ratne drugove kako ginu, a i on je završio u bolnici zbog rovovske groznice. Dok se oporavljao, počinje da piše „Silmarilion“ kroz čiju je fantaziju pokušavao da pobegne od okrutne realnosti. Roman „Hobit“ objavio je tek 1937, a trebalo mu je još 17 godina da napiše trilogiju koja će ga proslaviti, „Gospodar prstenova“ („Družina prstena“ i „Dve kule“ objavio je 1954, a „Povratak kralja“ 1955).

Tolkin je bio profesor engleskog jezika, prvo na Univerzitetu u Lidsu, a zatim u Oksfordu, gde je ostao sve do penzionisanja 1959. godine. U međuvremenu, on i Edit dobili su četvoro dece. Njegov najmlađi sin Kristofer, koji je po temperamentu najviše ličio na oca, završio je „Silmalirion“ posle očeve smrti.

Osim „Hobita“ i „Gospodara prstenova“, Tolkin je objavio dosta pesama i članaka u raznim časopisima. Ali, Karpenterova biografija „hvata“ više i šire od puke bio-bibliografije.

Jedini ovlašćeni Tolkinov biograf priču počinje pre piščevog rođenja, kada je njegova majka Mejbl Safild otputovala u Južnu Afriku i srela Artura Tolkina. On pominje incident iz detinjstva, dok je Tolkin još bio u Africi, kada ga je ujeo pauk. Da li ga je to inspirisalo da kasnije kreira lik džinovskog pauka Šalobe iz „Gospodara prstenova“? Karpenter opisuje i malo selo Sarhol, u kome su on, majka i brat proveli nekoliko mirnih godina. Ono pomalo podseća na selo u kome su živeli Hobiti. Karpenter se bavi i piščevim prijateljima i njegovim odnosom sa njima.

Tolkin je uživao u izmišljanju priča da bi zabavio decu, nije očekivao da će postati popularne. Karpenter otkriva da je na nagovor studenta objavio knjigu pod naslovom „Hobit“ i tako je počelo…

Nauka o jezicima bila je njegova velika ljubav. Naučio je da čita u četvrtoj godini, a malo potom i da piše. Još kao dečak otkrio je talenat za učenje jezika i bio je veoma ponosan zbog toga. Izvanredno je znao drevni norveški, a govorio je i razumeo dosta evropskih jezika od romanskih (francuski, španski i italijanski), germanskih (rani oblici nemačkog i holandskog, poput starog saksonskog), do baltičkih i slovenskih. Čak je sa razumevanjem čitao knjige na srpskom jeziku. Ipak, najviše je voleo finski, govorio je da ga je naučio da bi u originalu mogao pročitati ep „Kalevala“ i da mu zvuk finskog najviše prija. Jezici i mitologije koje je proučavao ostavili su veliki trag u njegovim delima – imena patuljaka iz „Hobita“ potižu iz mitova Voluspa i Eda, dok su neki zapleti uzeti iz epa „Beovulf“.

Vrsni lingvista stvorio je čak petnaest veštačkih jezika, od kojih su najpoznatija dva vilovnjačka iz „Gospodara prstenova“: kvenija i sindarin. Karpenter otkriva da je stvaranje Srednje zemlje Tolkin započeo samo kao pozadinu za ova dva izmišljena jezika. Umesto da izmišlja jezik za vilenjake, on je uradio suprotno – stvorio je junake koji će govoriti njegovim jezikom. Karpenter poredi Tolkinovu ljubav prema rečima sa ljubavlju kompozitora prema muzici. Komponovao je jezik kao što su oni muziku. Otkrivajući, zajedno sa svojim junacima, jedan nov svet, Tolkin je, kao svaki istraživač, iscrtavao mape nepoznatih zemalja, interesovao se za njihovu istoriju, običaje i jezike i o svojim otkrićima ostavio obilje zapisa.

Karpenter pokazuje da je Tolkin bio veoma privržen supruzi i svojoj porodici, ali oni nisu bili deo njegovog akademskog života. Provodio je vreme sa prijateljima, profesorima i piscima, često su jedni drugima čitali svoja dela. Poseban osvrt autor biografije daje na Tolkinovo druženje sa K. S. Luisom, autorom „Letopisa Narnije“.

Tolkin je težio perfekcionizmu i stalno je ispravljao svoje tekstove. Karpenter smatra da mu je upravo zato bilo potrebno 17 godina da napiše „Gospodara prstenova“. „Priče su sklone da vam se otmu iz ruku“, pisao je Tolkin svom izdavaču. Mislio je na pojavu zlokobnog Crnog jahača u „Gospodaru prstenova“ koga prvobitno uopšte nije bio zamislio i koji je očigledno bio u potrazi za hobitima. Stalno je nešto menjao, čak i kad je prvi put otišao u štampariju, u rukama je držao hrpu izmenjenih tekstova. Ovo je, takođe, razlog zašto je „Silmarilion“ ostao nedovršen.

Dragana Matović
izvor: novosti.rs