Шимборска се у свом тестаментарном рукопису не опрашта од света, овде нема сувишне патетике нити обрачунавања са собом, као што нема ни просветитељских намера. Песникиња је видела све оно лепо и страшно што је претходни век оставио у наслеђе овом, и зна да је пет прстију „сасвим довољно/ да се напише Mein Kampf/ или Чича Томина колиба.“ Отуда у последњим песмама Шимборске има разумевања за људске несавршености и пуне свести о томе да је људска природа тешко променљива. Али у њима има и младалачке дрскости, узвишеног пркоса неког ко је прозрео замке света и ко им је доскочио: „Волим мапе, јер лажу./ Јер не допуштају приступ насртљивој истини./ Јер су великодушне, с простодушним хумором/ распростиру ми на столу свет/ не с овог света.“