Међу сарадницима Босанске виле је и наш савременик, Иво Андрић. Он је наш савременик, прво, делом, као и животом (1892-1975). Савременика делом означавам онога који својим дометима у уметности брише временску одредницу. Напросто, његово дело припада човеку у свако доба и на свакоме простору. Како је то могуће? Тако што његове речи проносе кроз свет лучу истине, искрених осећања која се несебично преливају у друге. Из других људи пробуђена осећања узрастају, тако, енергија лепоте непрестано зрачи, непрестано се дајући – расте.

Ето, баш у Босанској вили, нежна душа сетнога ока, Иво Андрић, објављује своје прве песме, или, лирске записе.

Одмах да кажемо, није највећа вредност Андрићевих уметничких радова у вештини приповедања, већ, у искреном осећању које собом износи на видело оно што није пред очима, него дубоко иза збивања. Збивања препокривају људску радост и патњу, а уметник тражи и налази ону лепоту светости која чува божански пут свакога по на особ, јер, сваки божји створ вапи за спасом, знао то или не.

Андрић је одрастао на Дрини у Вишеграду, а једно лето након губитка друге године Гимназије провео је у Сребреници код тетке. И Вишеград и Сребреница места су са особитим култом речи, причање и певање у овим крајевима, у то време, основни су вид књижевнога живота. Усмена књижевност, дакле, народне приче, легенде, песме, лирске и епске, казивали су старији људи деци. Сама деца су их у доколици препричавала међу собом, идући дугим и уским стазама у школу сам сам био део те приче о причању. То нам је била основна забава и вид такмичења. Та традиција била је жива све док се није урушило село распродајом радника и сељака из Социјалистичке Федеративне Републике Југославије по европским земљама и диљем света. У наша села 60-тих двадесетога века ушли су менаџери из света, уместо да завирују коњима у зубе и колена, одабирали су људе за рад у том развијеном свету, отуда су нас запљуснуле неке нове приче. Пуне ужаса. Претње беспризорношћу. Да би се у пуној голоти и лицемерју исказале 1999. године бомбардовањем беспомоћног српског народа. Моћници света, настављају раздирање руна кротком јагњету божјем. Ту никаква игра није од помоћи. Ту прича Аска и вук  Иве Андрића личи на потпуну наиву, јер, вук је у овом случају рационална звер, која свесно раскида српски језик на језике, српски народ на народе.

Андрићева казивања од првих лирских записа у Босанској вили, па до оних сачуваних у белешкама, а ти списи у његовим бележницама потврђују да је до краја живота остао веран записивању и испредању танане нити на којој се држи душа човекова, говоре о његовој вери и сигурности која долази из осећања. Осећања воде равно до сржи појава, до откривења, до уметничке истине, по којој је он наш савременик.  Дакле, та сетна лирска песничка нит Иве Андрића започела је записом У сумрак   , следе:  Блага и добра месечина  , Лањска пјесма  , Тама  и Потонуло  .

Поред оригиналних радова, Андрић у Босанској вили објављује своје преводе В. Витмена , затим, А. Стриндберга.  Ти преводи говоре о Андрићевом младалачком интересовању и жељи да закорачи у тајне лепотом откривене код других народа. Ова два писца. Витмен и Стриндберг биће и на даље у његовој жижи интересовања.

Уредништво Босанске виле имало је слуха за литерарне вредности, како настале на српском језику, тако и на језицима других народа, отуда на страницама овога гласила читамо гласовита имена из света као и већ потврђене вредности код нас, било да је реч о песмама, причама, драми, а посебно је придавана важност српској народној књижевности.

У окриљу бројних књижевних лепота налази своје место лирика младог Андрића. То је трачак светла и наде, како за њега лично, тако и за српску уметничку линију која ће се испољити на светској сцени у пуном сјају при признању и додели Нобелове награде за књижевност 1961. године.

Како је започео пут тај сетни младић са Дрине?

Тихо. У сазвежђу разноликости, опојности, наде и жеље увијене у стрепњу над самим собом. Над сваком речи. Реч има знак светости. Кад излети иза ограде зубне (по Хомеру), реч је непредвидива сила, може бити и бумеранг, и стрела, и гром, и светлост с лица небесника. Андрић је осећао силу изговорене речи, зато је био тих, пробирљив, уздржан. Његова осећања излазе на видело кад се у њему стишају. Кад реч очврсне. Кад јој значење буде сигурно, недвојбено, јасно. Кад се осећање да у њој опипати.

У сумрак је прва лирска јавка Иве Андрића. Та прва јавка је у Босанској вили. То је осећање сете изазвано умилним девојачким г