Da počnemo? Važi. Na Kosovo sam otišo jer nisam znao više od koga treba da se krijem. Jedni me jure za repa što im dodžem na kamatu. Drugi da me ubede kako je dobro za zdravlje ako ne svedočim za jednu sildžu. Vojna murija – da me šalje na uzdržavanje od životnih radosti. Obična bi da me vodi na izdržavanje. Malo vale, malo više razbojništva. Ma ne. Greh iz mladosti. Sve to, plus još neke sitnice. Čučeš sve, samo polako… Izaberem najmanje zlo. Pravac u vojni odsek. Je li, bre, sve zovete u rat, samo jok mene?

Leskovčanin Saša Stojanović, čovjek kojeg su kritičari sa prostora ex-Jugoslavije jednoglasno proglasili jednom od najintrigantnijih, najprovokativnijih, pojava na srpskoj književnoj sceni u posljednjih desetak godina, ima vrlo jednostavno objašnjenje za svoj književni angažman: „Država se već dvadeset godina zajebava s mojim životom, pa mogu valjda i ja malo da podjebavam ovaj cirkus od države“. Prvi roman Krvoslednici – priručnik za reketaše sa praktimumom objavio je 2003. godine. U njemu se Stojanović nemilosrdno obračunava sa „čuvarima reda i režima“ Slobodana Miloševića u Srbiji devedesetih, ukazujući, na osnovu vlastitog iskustva bivšeg zatvorenika, na represiju vlasti koja ucjenjivanjima i hapšenjima nastoji po svaku cijenu zadržati neistomišljenike u potčinjenom položaju. Nakon Krvoslednika, uslijedio je roman Manchester City Blues (2006), kompleksno djelo o pripadniku tajne policije Eustahiju Drukiću, kroz koje se prepliću priče i eseji o Sokratu, Prokopiju, Marinu Držiću, Puškinu… Sa trećim romanom Var (2008), koji donosi 30 priča svjedoka – sudionika rata na Kosovu, Stojanović je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu, te za ovogodišnju Nagradu Meša Selimović. Roman je u Srbiji rasprodat u rekordnom roku i već je doživio svoje drugo izdanje.

BALKANSKO RODOLJUBLJE
Roman „Var“ nastajao je skoro deset godina. Inspiracija su vam bila vlastita iskustva iz rata na Kosovu 1999?

Na nesreću, izgleda da je svakoj generaciji na ovim prostorima suđeno da učestvuje u nekoj od balkanskih klanica. U mom slučaju: deda se poluživ vratio sa Solunskog fronta, otac je kao dete – zbog savezničkog „koventriranja“ Leskovca 1944. godine, čitaj: sravnjivanja sa zemljom – lutao dva dana između leševa i ruševina dok nije pronašao svoju kuću, a moja malenkost – kao provereni baksuz i neopevani drkoš – mora dati i lični doprinos sveopštem premeravanju „one stvari“ upakovanom u ideale „pravde, ljubavi i slobode“. Još jedan dokaz da pametni Balkanci, koji imaju najveći, uče na sopstvenim greškama. Za razliku od, recimo, glupih Engleza i ludih Francuza kojima je, je l’ te, mali, ali su primorani da uče na Oksfordu i na Sorboni. Ja sam svoju gorku pilulu progutao na Kosovu. Priča počinje kad glavni junak dobija poziv za „jednodnevnu vojnu vežbu“ dok je na službenom putu u Grčkoj, a vojna policija na svaka dva sata udarcima čizama u vrata diže iz kreveta njegovu devojku u osmom mesecu trudnoće samo da bi utvrdili da li se „vežbač“ vratio, sledi kamerna svadba za tuce ljudi, koja više liči na sahranu nego na ženidbu, i odlazak u kosovsko selo Mogilu, dva dana posle venčanja – mogila, by the way, i na srpskom i na ruskom znači grobnica, humka. Takva priča, dakle, zaista zaslužuje da bude zabeležena. Ipak, ovo je samo početak romana…

Izjavili ste jednom prilikom da „o ratu može da priča i piše samo onaj ko je u njemu i bio“. Šta se danas, po Vašem mišljenju, podrazumijeva pod žanrom „ratni roman“ u balkanskoj književnosti, posebno kada je riječ o savremenim srpskim piscima?

Da, i to ponavljam još jednom: zatvorsko i ratno iskustvo jesu one vrste empirije o kojima može da piše samo onaj ko je upoznao i smrad prdekane i omirisao barut. Uveren sam da ni Andrićeva Prokleta avlija ne bi bila tako ubedljiva da ne postoji autorov zatvorski staž, kao što verujem da ni Hemingvejeve knjige ne bi bile uverljive da ludi Ernest nije bio u rovovskom blatu. Dakle, pisati o ratu, a ne znati šta znači rat iznutra, isto je kao kad bi se neko hvalio švalerskim stažom samo zato što je odgledao najviše pornića iz videoteke u komšiluku. A biti najbolji takav „ratni pisac“ u nekoj od ovih portabl-državica, e, to onda liči na isto takvo hvalisanje, ali pred rođenom ženom… Da ne bude zabune, meni je svaka pozicija ratnog naratora sasvim legitimna, bez obzira na to da li se radi o rovu, podrumu, skloništu, inostranstvu. Problem nastaje kada o ratu požele da progovore oni koji ne znaju šta znači ležati u blatu ili čučati u zaklonu celu noć. Priznajem, uopšte mi nisu jasni. Ja pokušavam da zaboravim sve to, a oni izmišljaju… Quod licet Iovi, non licet bovi!
Međutim, za razliku od ostatka Balkana, u kome je tema rata dobrano „potrošena“, u Srbiji se tek prošle godine pojavilo nekoliko romana koji govore o „produžetku politike vojnim putem“, kako to hladno i cinično ume da definiše Klauzevic. Zato je Čarli, junak sva tri moja romana, dao antiteoriju: mir je samo kratkotrajna pauza između dva bembanja, pri čemu svako sledeće započinje onog trenutka kada se potroši kredit u obliku krvavog plena iz prethodnih ratova.

Glavni povod za pisanje romana „Var“ bilo je otkrivanje onog najboljeg i najgoreg što rat u čovjeku može izazvati. Šta je to što ste Vi otkrili o sebi (ali i o drugima), tokom cijelog tog perioda devedesetih i krvavog raspada Jugoslavije?

Ne bih rekao da sam „otkrio“ – jer sam se toga odavno pribojavao – već pre da sam sebi dokazao opravdanost mojih strahovanja: čovek je najgora zver na ovom svetu. Zaista je frapantno kako je malo toga potrebno da ova životinja na dve noge strgne masku uljudnosti koju civilizacija pokušava da joj silom navuče poslednjih par hiljada godina. Mržnja ostaje zauvek mržnja, zavist nikada neće promeniti svoju suštinu, glad pohlepe niko neće utoliti… Samo se u ratu čast i poštenje srozavaju do ništavila, a kilo kafe prodaje za hiljadu maraka. Jedino „bratstvo i jedinstvo“, koje nikada nije ni prestalo, jeste ljubav između ratnih profitera, baš zato što nikada nisu dozvolili da ikakva ideologija ugrozi njihove numerički određene definicije „rodoljublja“. Još na to dodajte i izanđalu sintagmu kako je „boriti se za mir isto što i jebati se za nevinost“, i slika postaje mnogo jasnija… Ali, dokle god postoji makar i zrno ljubavi oko nas, traganje za njim daje životu svrhu. Taj trud jeste sigurno uzaludan, ali i dalje verujem da je jedini razlog zbog koga vredi prodati dušu bez cenkanja.

ALIBI ZA PRIVID NORMALNOSTI
Koliko je roman zasnovan na istinitim pričama i događajima, gdje su danas njegovi „junaci“?

Sve priče u romanu Var su istinite, s tim što su provučene kroz autorski filter neophodan da se priča o ratu ne svede na olinjalo „bum“ i „bam“, ofucano „ah“ i „uh“. Međutim, Var nije samo ratni roman, već i trideset priča o pojedinačnim nesrećama gde NATO bombardovanje služi samo kao okvir mnogo univerzalnijih storija o ljubavi i mržnji, ljudskosti i nečoveštvu, hrabrosti i strahu… Kroz sve te priče provodi nas šestoro jevanđelista, koji su na Kosovo poslati da bi svom Šefu podneli izveštaj. Tačno, šestoro, jer su četvorica sinoptičkih „nosilaca blagovesti“ pojačani Judom i Marijom Magdalenom. U tom trenutku, to mi se učinilo kao najbolji način da Novi zavet dobije i svoju gnostičku dimenziju, upravo onu preko koje se tako olako prelazi. Junaci romana Var su tu, svuda oko nas. Jer – da citiram pokojnog oca – „ko od svega ovoga nije poludeo, taj stvarno nije normalan“. Paradoksalno, ali jedino istinito: moja dijagnoza sa duboko zakopanim PTSP-om daje mi alibi za privid normalnosti, kako u prihvatanju onih oko mene, tako i u percepciji sebe samog.

U ovom, kao i u vaša prethodna dva romana, „Krvoslednici“ i „Manchester City Blues“, na specifičan način „obračunavate“ se sa postojećim i prošlim sistemima i ideologijama, pitanjima patriotizma, lažnog morala i malograđanštine, mitovima od (ne)postojanja Hrista i Sokrata, pa do Puškinove smrti… Je li to raskrinkavanje mitova osnovni „zadatak“ savremenog pisca, ili jednostavno potreba za opstankom i osvajanjem lične slobode?

Patriotizam vidim kao mušku špagu raskrečenu između Šopenhauerove definicije ovog pojma kao „vrhunca društvene svesti“ i Birsove definicije rodoljublja kao „poslednjeg pribežišta hulja“. Moral je postao toliko rastegljiva kategorija da u odnosu na njega obična žvaka postaje etalon doslednosti i rigidnosti. Malograđanština se – poput Balzakove kuge – uvukla u sve pore sistema i nema nameru da odande izađe sve dok je neko ne istera govnjivom motkom… Na drugoj strani caruju mitovi. Da ne bih morao da ulazim u krucijalna pitanja sadašnjeg ljudskog bitisanja, tipa ko ima najveći i čije se žene bolje karaju, pobegao sam malo u prošlost. Kad, vidi vraga, tamo situacija još gora! Neki učeni ladomudi pokušavaju da me ubede da je Sokrat sigurno postojao, i da je sasvim sigurno pristao na kukuta-đus, i da je više nego sigurno baš on otac racionalnog u filozofiji – dok je majka još uvek nepoznata organima gonjenja – iako ne postoji nijedan pisani dokaz? I da Platon, poznat po svojoj „etici“ u smislu davanja prećutne podrške „tiraniji tridesetorice“, nema baš nikakvog udela u toj manipulaciji? Nije nego… Drugi mrsomudi uporno melju o Puškinovom dvoboju zbog ljubomore, a prenebregavaju činjenicu da je ubica velikog pesnika bio „gay“ koji je živeo sa svojim poočimom Hekerenom, ne želeći da ubistvo pripišu politici Nikolaja I Romanova, koji je i istinski inicijator ove komitragedije. Treći se prave blesavi i vremenski smeštaju pljuvačkom bogatu Tajnu istoriju Prokopija između dva njegova dupeuvlakačka dela De bellis i De oedeficiis, ne mareći za očigledne kontradokaze. A oni najgori pokušavaju da pokušaj puča koji je Marin Držić pripremao protiv Dubrovnika – godinu dana pred svoju smrt – minorizuju do te mere da cela priča liči na delo poluludog pisca, ne spominjući sve okolnosti vremena u kome živi genijalni dramatičar. E, nećemo tako! Svaki mit mora da bude spreman na demitologizaciju, jer u suprotnom, to postaju obične bajke za senilne akademike koje im pred spavanje šapuću servilni docenti i omatoreli asistenti.

„DRŽAVNI“ I DRUGI PISCI
U srbijanskim medijima nerijetko vas nazivaju „kontroverznim“ piscem, neki kažu da se Vaši romani više čitaju u drugim zemljama ex-Jugoslavije nego u Srbiji… Je li bilo pokušaja da Vas svrstaju u određene političko-ideološke krugove, ili protivnike istih?

Ova etiketa „kontroverzan“ leže mi kao ljuta pljeskavica na uvek gladan stomak moje sujete, priznajem, a kad na to dodate sasvim (ne)zaslužene epitete „najzanimljiviji“ i „najintrigantniji“ iz hrvatske štampe, onda je zadovoljstvo dvostruko! Na sreću, sada mogu da vas demantujem: posle komšiluka, čitaju me i kod kuće. Roman Var ove godine je doživeo svoje drugo izdanje, a spremaju se i nova izdanja Krvoslednika i Manchester City Blues-a. Var je takođe preveden i na češki jezik. Izlazak češkog izdanja očekuje se na proleće – izdavač je DAUPHIN iz Praga, a prevodilac je Jan Doležal, doktor slovenskih književnosti koji se namučio s prevodom k'o grešnik s dušom. Uskoro će krenuti i postavljanje pozorišne predstave po motivima ovog dela, u režiji Žanka Tomića. Ali je vrlo zanimljivo pitanje svrstavanja u krugove i klanove. Nisam član nijednog književnog udruženja, niti imam nameru da to postajem. Štaviše, nervira me i upotreba „geografskog porekla“ prikačenog ispred pojma pisac. Jer, ako jesi pisac, tada je svaki dodatni pridev prosto suvišan. A ukoliko nisi, nikakvo državnoprisvojno svojatanje ne može da napravi književnika od tebe. U stvari, može da stvori „državnog pisca“, vrlo cenjeno i još više lukrativno zanimanje, kome na elastičnosti morala zavide čak i „kamenjarke“ po staničnim restoracijama.
Ipak, verujem da neka vrsta angažmana postoji u svakom književnom delu, taj neumorni zoon politikon koji nam nikada ne da mira. Pod uslovom da – kako to definiše Roa Bastos – „etički angažman počiva na savršenoj estetici, jer samo tako može biti uverljiv; angažman koji je neuverljiv nije angažman“. Elem, mogu ja da se ne slažem sa političkim idealima Knuta Hamsuna i Luja Ferdinanda Selina, da osporavam političku vjeru Gabrijelea D’Anuncija i Ezre Paunda, da prezirem politička ubeđenja Leni Rifenštal i Sergeja Ejzenštajna, ali moram da poštujem savršenu estetsku osnovu na koju su nadogradili – meni čudne i strane, opet ponavljam – sopstvene (ne)etičke angažmane. Sve u svemu, trudim se da ostanem svoj. A da li uspevam? Uf, teško pitanje…

Da se nadovežem na prethodno pitanje, odnosno na to kako je zapravo nastao vaš prvi roman „Krvoslednici“ – tokom Miloševićevog režima neko ste vrijeme proveli u zatvoru?

Roman Krvoslednici je nastao iz želje da zabeležim ljubav i žrtvu mog pokojnog oca, koji je i tokom pritvora i predugog suđenja uvek bio na mojoj strani, infarktima plaćajući vernost svom detetu. Izdržao sam i zatvor i suđenje, tokom olovnih devedesetih godina prošlog veka, ali sam bio prinuđen da – kroz rešetke i idiotsku optužnicu – gledam kako jedan iščašen sistem brutalno i sadistički povređuje meni drage ljude, porodicu i prijatelje. Zato sam prvi primerak knjige odneo ocu na grob i mrtvom mu pročitao posvetu: „Voleo bih da i moja deca osete moju ljubav kao što sam ja osećao tvoju.“

Šta možemo očekivati od Saše Stojanovića u budućnosti – pripremate li neki novi roman?

Ne samo da pripremam, već uveliko kormilarim divljim vodama novog rukopisa. Nekada ja pobedim, ponekad me on savlada. Uostalom, i ako izgubim, uživaću da budem prvi koji je istoriju napisao kao poraženi. Samo na taj poraz pristajem.

Od konobara i švercera, do proizvođača kondoma
PISAC MORA DA BUDE UVJERLJIV, A ČITALAC OTVOREN ZA DRUGAČIJE POGLEDE

Saša Stojanović rođen je 1965. u Leskovcu. Završio je Fakultet veterinarske medicine, a za protekle 44 godine radio, kako sam kaže, sve i svašta – „od brisanja šoferšajbni na benzinskim pumpama, preko šljake fizikalca, barmena i konobara, uličnog muzičara u Štutgartu i Getingenu, do šverca upaljača, kavijara, cigara…“. Trenutno radi u leskovačkoj kompaniji Benepharm, koja proizvodi domaće Sky kondome, a također uređuje i izdaje časopis za Balkan Think Tank.

Imate vrlo zanimljivu biografiju… Reklo bi se da Vam za pisanje romana fikcija nije potrebna?

Imaginacija je neophodna da neke stvari uobličite na način prihvatljiv čitaocu, a da se ni slučajno ne usudite da mu vređate inteligenciju. Zato su odavno zaduženi pisci polupismenih „bestselera“ i skribomani specijalizovani za sluzave romane, pa ne bih da se valjam u tom toru. Lepo im je i bez mene, pa da ne smetam… Ipak, priznajem, čak i sviranje kurcu može da ima svoju svrhu, dokle god postoji neko ko je spreman da radosno zapleše na tu muziku. Tu nikako ne vidim čitaoce svojih knjiga, jer se pisanje i čitanje duboko prožimaju: pisac mora da bude uverljiv, a čitalac – osim obrazovan i kulturan – mora da bude i otvoren da primi jedan drugačiji pogled na svet, vrlo često dijametralno različit u odnosu na sopstveni mikrokosmos.

(Slobodna Bosna)