Ova sedmodnevna svetkovina kulture otvorena je besedom Radoslava Petkovića, prošlogodišnjeg dobitnika nagrade „Borisav Stanković”. O Bori Stankoviću u srpskoj književnosti i kulturi govorili su Aleksandar Jerkov i Jovan Pejčić. Književni portret Vladimira Pištala osvetlili su Mihajlo Pantić i Nenad Šaponja, a Siniše Kovačevića – Ivana Dimić i dramski umetnici Lepomir Katić i Boško Puletić. O antropološkom delu Bojana Jovanovića govorili su Vladeta Jerotić, Petar Vlahović i Žarko Trebješanin. Predstavljena su i pesnička dela Živorada Nedeljkovića, Gojka Božovića i Zorana Pešića Sigme.
Izuzetno je bio zanimljiv okrugli sto posvećen temi – Treba li Srbiji književnost. Aleksandar Jovanović istakao je da je književnost središnji deo srpske kulture, i po mnogo čemu najvažniji. Ona u sebi, i u skladu sa svojom prirodom, čuva jezičke, kulturne i civilizacijske slojeve svoga naroda. Mitska i religijska verovanja i običaji, istorijska raskršća i lutanja, nacionalni uzleti i nesreće, verovanja i nadanja čitavih generacija, svakodnevni život – sve je to utkano u njeno pamćenje. Uprkos tome, odnos države prema književnosti je bedan. Država ne oseća potrebu da neguje i snaži svoju književnost. Ne zna šta bi sa njom, a još manje zna šta bi sa identitetom. Državu, sva je prilika, više interesuju drugi vidovi umetnosti, recimo pozorište i film. Neophodno je da država prepozna značaj književnosti za svoj nacionalni i kulturni identitet, da napravi dugoročni program, izabere ili odneguje odgovarajuće ljude za njegovo ostvarenje.
Danas su knjiga, književnost i ljudi od knjige sve više na društvenoj margini, smatra Petar Pijanović. A moglo bi i moralo drugačije. Književnost stvara vrednosti i promoviše ukus, senzibilitet, poželjne kulturne obrasce, a sa tim i svest o značaju naše nacionalne kulture i njenom ugledu u svetu. Zato je književnost potrebna Srbiji.
Pogrešno se misli, kaže Milo Lompar, da je književnosti bilo mnogo teže u ideološkim vremenima i da su svi problemi nestali padom Berlinskog zida i komunizma. Ideološki pritisci su ostali, ali su drugačije oblikovani. Uveden je termin – politička korektnost. Danas nastaju dela koja podrazumevaju političku korektnost. Književnost se odrekla svoje subverzivne delatnosti.
Radivoje Mikić je ukazao na preuređenje književnih granica. U jednom nedeljniku, nedavno je Aleksandar Tišma nazvan vojvođanskim i evropskim piscem, ono srpski se izgubilo. Od stabla srpske književnosti odvojile su se bosanska i crnogorska, a sada se odvaja i vojvođanska književnost. Političke prilike u državi se, očigledno, prenose i na književnost. Mikić je podsetio da je fond časova srpskog jezika smanjen još pre nekoliko godina, što nije bilo slučajno. Izmenjeni su i programi lektire: nacionalna dela zamenjuju se podesnijim sadržajima. Na delu je rat koji srpsku književnost treba da pretvori u igru, zabavu, dokolicu. Ono što se dogodilo u ekonomiji, u kojoj je sve razoreno, događa se i u književnosti.
Naravno, kaže Goran Maksimović, da nam treba književnost, samo je pitanje kakva. Najmanje nam je potrebna politički korektna književnost. Srbiji su potrebni politički nekorektni pisci, a toga nema. Srbiji su danas potrebni oštri, beskompromisni satiričari koji će razobličiti sve naše iluzije i naterati i narod i vlast na otrežnjenje.
Bojan Jovanović je pohvalio naše aforističare i jedan citirao: „Ne bi trebalo da hapsimo cenjene građane samo zato što su kriminalci”. Književnost se potkopava, sve se čini da se smanji njen značaj i uticaj. Nacionalna književnost se negira i često optužuje za sve naše nedaće. Književnost je postala nevažna, mnogo veću prohodnost imaju film i pozorište jer se preko njih lakše šalju političke poruke. Jovanović je skrenuo pažnju i na nestajanje književne kritike. „Borina nedelja” završena je sinoć uručenjem nagrade „Borisav Stanković” Žarku Komaninu za roman „Ljetopis vječnosti”.
(Zoran Radisavljević – Politika.rs)
