Овај земунски књижевни клуб негује изузетну и ретку фамилијарну климу и због тога је прилив чланства поприличан. Издавачка делатзност је готово замрла, јер – тривијално, али стварно – Клуб нема тричави инос да плати Народној библиотеци за котизацију несуђених издања. Часопис ”Хоризонти” који излатзи квартално, на ивици је опстанка, а нити привреда нити друштвена заједница имају слуха за очување ове писане традиције, која, додуше, никада није имала превише читалаца, али се то не сме узети у обзир при процени квалитета објављиваног садржаја. Нови број чека донатора за штампање…
Све у свему, лоша су времена за све, а изузетно тешка за КК”Иво Андрић”. Зато нема бојазни да би ико од моћних бацио око на ово културно чедо, оно је непрофитно, потрошач, али заштићено од страшне пошасти транзиције – приватизације. До даљег.
И поред подршке колега, пријатеља, љубитеља писане лепе речи и културе, ”Андрић” има више стотина чланова, заједничких са многим београдксим књижевним клубовима, али и више од 30 чланова Удружења књижевника Србије, што се има сматрати већ озбиљном ставком.
Не догађа се често да се на једноме месту и у исто време, као што се то случило у ноћи 9. априла, сретну, кратко представе и поразговоре писци из разних средина. Иако су отказали због спречености писци из Соко- Бање, Чачка и Ужица, Суботице и Новог Сада, дошли су у пуном сјају Хаџи- Цвијетин Пејчић, Тихомир Несторовић и Симо Лакетић из Бјељине, Јулка Ерцег из Добоја, док су у ”репрезентацији” из Инђије Златомира Боровнице били Сретко Гарић и Јован Бодрожић.
Песму ”Све пролази” из своје најновије песничке збирке прочитала је Снежана Милановић из Цириха, члна КК”Иво Андрић”, Књижевника Швајцарске и Савеза српских писаца дијаспоре, која се одамх после поздрава авионом вратила назад у Швајцарску.
Посебан доживљај приуштиле су колеге из београдских књижевбних клубова. Добри дух позитивног надметања, натпевавања походио је библиотеку ”Свети Сава” када су оно што су написали прочитали чланови КК”Бранко Ћопић” на челу са дугогодишњим генералним секретатом Удружења књижевника Србије Предрагом Богдановићем. ”Вечерас је ово српски духовни простор”- рекао је Богдановић, док је Љиљана Николић изрецитовала песму ”Опрост”, а Дара Тифовић, мајка шесторо деце из Пећи расплакала многе слушаоце своје завичајне химне ”Ја сам одатле”. Љубица Ејић пренела је гостима поздраве са нетом минулог Деветог Сабора песника дијаспоре одржаног у Паризу програмским текстом ”Трачак гарави”.
Домаћинима се с посебним пијететом обратио Томислав Милошевић, председник најстаријег књижевног клуба на Балкану ”Ђуро Салај”, а своје стихове читали су перспективни Мајо Даниловић, Милка Стефановић и Љубо Мујовић. Милошевић је прочитао песму ”Одумирање поезије”.
Своју песму ”Јутро је” одрецитовао је Стив Добрић испред Књижевне зајенице Југославије.
КК”СКОР” представио је сјајног афористичара и хумористу Веселина Јовановића, Слободана Атанацковића Асао и Драгицу Којић.
Мирослав Никачевић, председник КК”Жикица Јовановић Шпанац” и Дома РВИ најавио је шести зборник радова чланова Клуба, чије су ”боје” осветлали Вукашин Илић и Вера Нешић.
КК”Чукарица” репрезентовали су Љиља Матић и Милија Станковић.
После дугог низа пријатеља, међу којима су прославу увеличали и ђаци Музичке школе”Др Војислав Вучковић” , председник клуба домаћина Душан Д. Живанчевић прочитао је песму ”Април 41. године” оснивача и почасног доживотног председника КК”Иво Андрић” Јована Јоце Полкића. Међу присутним оснивачима био је и Миливоје Марковић. Живанчевић је прочитао и пар згода из најновијег дела Цвјете Зекић-Јуришевић ”Савремени писци у ангдотама”. Клуб се представио својим гостима и песмом ”Сонет” Јасмине Филиповић и ”Све је пијано” младог Слободана Гашића.
Врхунац вечери представљао је анђеоски глас Александре Костић, која је отпојала народну песму ”Магла је падмнала”.
И, на крају, шта рећи о клубу који сем чланарине нема никакву другу подршку своје средине и окружења, а чланова је све више. Ауторских издања, јер Клуб је место охрабрења, дружења и читања и понајвише – слушања, али не више и наде да ће привући могућношћу да некоме изда дело, је све више. Овде је схваћена реалност и не гаје се илузије. Зато су у крајње скромним условима, задовољни друштвом одабраним и дошли толики пријатељи и нико, баш нико из неких структура у којима се одлучује. Ваљда зато што је ”Андрић” на пешке…Зато је с ове вечери најдфуже у уђима остала реченица ”да се лепом речи чувамо од зала…”
(Жана Живаљевић)
