Čitalačka publika u Srbiji može vas upoznati čitajući knjigu priča Kuvanje pod drugim zvezdama, koju je prošle godine objavila Geopoetika. Ove priče „o dalekim jelima“ donose na čitalački jelovnik mnoga jela sa južnoslovenskih prostora, ali su mnogo više od kuvara. Zlatko Krasni koji ju je preveo i napisao predgovor za nju kaže da su priče pravi omaž detinjstvu, porodici i zavičaju. Da li vas mirisi i dalje podsećaju na detinjstvo, na vašu rodnu Korušku?
– U rastresenoj kompoziciji knjige, na početak je postavljena uspomena na jednostavnost ukusa i na jelo, koje u svojoj domišljatosti i prostosti zna da ostavi utisak dodatka. Vremenom, razmišljanje o njegovom izvoru i sastojcima dovedu pisca do razmišljanja o pasulju, koji je kao takav stigao u naše krajeve davno posle Kolumba. Kako je Valvazor mogao da zabeleži konstataciju o kupusu i pasulju? Da li je tu navedeni i spomenuti pasulj nešto stvarno posebno, autohtono, da li je po spoljašnjem izgledu vredan poređenja sa onim iz Meksika uvezenim pasuljem i bobom, koji se u svakom jugoslovenskem jeziku odomaćio kao bob. Po čemu su srodni, i da li su uopšte srodni? Pitanja, koja se raspredaju pred očima. Pa jesu, reče pisac, posle dugih začuđenih osmeha koji se javljaju tokom otkrivanja, razotkrivanja, razgrtanja istorije biljke i čeprkanja po mogućim tumačenjima ploda, koji se naziva poncgar, i traženja njegove prirode, koja do danas nije otkrila rođenje svog imena. Dala nam je samo do znanja da je iz porodice Vike, a ne iz porodice pasulja (dakle, nikako nije iz njenog kasnijeg importa osvajača Meksika). Kod kuće, dakle u našim krajevima, od davnina se održala za pripremu jela za ljude, koji su u skromnim okolnostima tražili mogućnosti za verodostojno preživljavanje, tražili hranu, koja ih je jačala i davala im priliku da i u duboku zimu stave na sto nešto što su, često gurnuti u sporedne jaruge, mogli i tamo da gaje a da plod njihovog rada ne pozoblju srne, ne oprži slana, već da ga škropi jutarnja rosa. Uvek su postojale majke koje su čuvale smočnice i iz njih proterivale gladnice i glad. Posezale su za starim načinima pripremanja jela, koja su u svojoj jednostavnosti bila raznolika onoliko koliko je to dopuštala njihova mašta.
Dolazite u regiju gde je tradicija kuvanja velika. Mislim da će se mnogima dopasti vaše priče jer je „unutrašnja mapa sećanja“ vrlo slična, kako i na jela kao što su čvarci, jetrena pašteta i dr. tako i na običaje. Uvek ističete u autobiografskim beleškama da ste i kuvar. Koliko vas ispunjava kuvanje, veština koja je i umetnost?
– Da citiram nešto što je nedavno u kulturnom dodatku slovenačkog crkvenog glasila Nedelja zapisala Jerneja Jezernik: „Jednostavna jela je uvek najteže pripremiti. To što radim nije ništa drugo do poklon poštovanja našim bakama i majkama, koje su decenijama morale i znale da iz gotovo ničega, ili od najjeftinijih sastojaka, pripreme ukusna jela za svoje porodice. I dok se kuvana palenta hrskavo peče s obe strane, a meni pri tom već ide voda na usta, u kulinarstvo se ušunjala – literatura. Na primer, izdavački podvig sa naslovom Palenta magenta, koji je kod Vizera izašao 2004. Reč je o 35 novih recepata za pripremu palente, koji su osmišljeni u Štajerskoj i Koruškoj, u Sloveniji, Hrvatskoj, Mađarskoj i u Furlaniji, dakle, u krajevima kroz koje teče takozvani palentarski put. Mnogo se toga zanimljivog izrodi i iz Vizerovih kulinarskih lutanja. Tako je tokom razgovora sa šeficom kuhinje Mirelom Peresin o briškoj varijanti palente, frtalji, nastala zamisao o knjizi o Goriškim Brdima u uglednoj zbirci Europa Erlesen, iz koje mi Lojze vragolasto peva svoj najomiljeniji stih: ’Joj, joj, joj, palenta i pasulj, slane ribe i oblice, to je život moj’.
U razgovoru, dok dovršavam poslednje njam-njam komadiće palente sa sosom od povrća, saznajem čak i za nekog ko je to Vizerovo jelo u potpunosti odbio! Prošlog leta Lojzeta je posetio knez Karl Švarcenberg. I nije hteo palentu! ’Ali, ne zato što je ne voli, već što se morao pridržavati stroge dijete za mršavljenje’, vragolasto dodaje izdavač, opasan keceljom i mahne mi da se pozdravi i značajno kaže: ’Da, da, palenta te uvek odvede na najneobičnije puteve’“.
Nemam šta da dodam.
I još jedna misao. Na nemačkom kažemo Du hast Sau gehabt (imao si sreće). Činilo mi se neophodnim da počeprkam po sećanju i predočim kako su naši domaćini bili u stanju da nas prehrane i u vremenima kada nisu imali ništa osim briga. I konstatovao sam da bih još i danas bio u stanju da sam napravim većinu kobasica i ostalih đakonija od klanja. Dakle, ne bih morao da posežem za konzervansima i drugim štetnim dodacima, koje sve više žvaćemo i tako sebi skraćujemo zdrav život. I opulentna vremena, koja istina nikada nisu bila opulentna, usahnjuju, sećanja na ukuse jela dobrih kuhinja i kafana vaskrsavaju i zašto ih se ne bismo opet setili na ovaj način, a ne da padnemo u melanholičnu kuknjavu pod motom „Da li još pamtite…“ U praktičnom smislu to znači: „Još uvek znate“ ili „Opet znate“, a ako ne znate, naučite, nije teško! Nije li jednostavna stvar ona koju je najteže uraditi? Kako u životu tako u filozofiji, a šta je tek kad su jela u pitanju!
U knjizi ste opisali i posetu gostionici na Fruškoj gori nadomak Novog Sada, ali u njoj otkrivamo i da ste celu bivšu Jugoslaviju proputovali od Istre do Makedonije. Šta je, po vama, srž ne samo tog prostora već i šire gledano, šta vas je ponukalo da uradite Enciklopediju evropskog Istoka?
– O zadatku izdavačke kuće i izdavača želeo bih da dam reč autoru Florjanu Lipušu, koji je nedavno zapisao i ovo: „Svaka izdavačka kuća će jednom morati da odgovara pred istorijom o tome koliko je i čime doprinela oslobađanju ljudskog duha, da li je pomogla veličini i značaju jedne kulture, da li je posebno u Koruškoj, gde politika tlači duhovna dobra, ne samo ograničavala, zaustavljala duhovno propadanje, već i delovala u smislu nacionalne osvešćenosti, u duhu humanizma stvarala novo, orala ledinu, sejala i sadila? Izdavačka kuća Wieser ne vodi računa o ideološkim mušicama, nema ni statute, ni nekretnine, ali zato ima dinamiku: u zaleđini i u centru je knjiga, jeste čitanje, otkrivanje zaboravljenog, zakopanog, odbačenog, zanemarenog. Za Izdavačku kuću Wieser knjiga nije samo roba, ona je i veselje i užitak, jeste način života, životna potreba, dragocenost, bogatstvo.“
Jedan ste od onih ličnosti koje su se oduvek zalagale za ukidanje granica u oblasti kulture. U svojoj mini-autobiografiji Kratke stranice jednog života, napisali ste da ste nakon osnivanja Bosanske biblioteke i nakon što ste pomogli brojnim književnicima i njihovim porodicama tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije imali velikih problema. Čak ste dobijali i pisma-bombe i preživeli druga maltretiranja. Koliko hrabrosti je potrebno za borbu za slobodu govora, pisanja, za neprekidan rad u ostvarivanju slobodne komunikacije među kulturama?
– Paracelzus kaže: gde je bolest tu raste i lek! I tako je iz situacije u kojoj su nam slali ubilačke pretnje i pisma-bombe izrasla nova književnana zbirka koja nam je spasla život i dala nam novu snagu. Oporavili smo se i obogaćeni iskustvima nastavili ono što sam počeo 1980, objavljivanjem prvog (nemačkog) prevoda knjige Karla Prušnika Gašpera iz istorije koruškog partizanstva u Drugom svetskom ratu, Gamsi na plazu/Divokoza na lavini, i sa izdavanjem Lipuševog opusa.
Zamislio sam da moramo pročitati Evropu. Europa erlesen – čitanjem stečena Evropa, književna je zbirka koja se rodila posle teških godina, i pretočila u reč sve ono što je tih godina nekako i postao naš moto, da kultura treba da bude nastavak politike drugim sredstvima.
Komunistički manifest na drugačiji način
Celog života se bavite knjigom – bili ste i knjigovezac, štampar, knjižar. Upravo dok budete gostovali na manifestaciji Prosefest biće, 23. aprila, i Svetski dan knjige. Da li, posle toliko godina bavljenja knjigom, nakon stotine knjiga objavljenih u izdavačkoj kući, još osetite onu radost zbog nove objavljene knjige u ruci, mirisa štampe?
– Knjiga, knjiga! „Knjiga je generalno neoblastička. Inače ne bi zavredela ime knjiga. Knjiga je zaista – bar tako mislim – Komunistički manifest na drugačiji način, gde su svi jednaki“, kaže Peter Handke u razgovoru koji smo imali pre dve godine na Krasu. Ceo je svet u njoj sakriven, sva lakoća i sva žalost, sav smeh i sve tajne. Samo da ih pronađemo! Izgubićemo se ionako!
(Gordana Draganić Nonin – Danas.rs)
