Na tom planu on je veran sin svoje paradoksalne domovine . Poznato je da je Danska  jedna od najvećih zemalja na svetu, ali šta je bolje kad  se 98 od sto njene teritorije  nalazi na drugoj zemljiinoj hemisferi   i čini je ostrvo Grenlad pod večin ledom i snegom, kudikamo gore nego uPirlitoru iz naše narodne pesme “Ženidva kralja Vukašina” u kojemu  kralj-osvajač vrbuje Vidosavu meteorološkim “faktorom”( “Šta ćeš u tom ledu i snijegu” ?)

Ljubimac kraljeva

I tako je sin obućara  i pralje ugledao  svetlost dana u najboljem od svih svetova.Šta je mogao dobiti  od roditelje?Sasvim malo- samo prezime   koje se završava na “-sen “što je služilo kao  neoborivi dokaz plebejskog porekla .Istina, po  očevoj liniji je nasledio  neprocenjivo blago za jednog psica, pogotovo ako on tvori bajke:plahovitu maštu koja je u stanju začas da poplavi svu realnost, kao i neutoljivu žudnju za putovanjima. Istina, ako je kasnije Hans  Kristijan uživao u komforu , njegov  se otac  , (još jedan paradoks !) prijavio  u Napoleonovu aramadu i krenuo sa vojnom bulumentom u osvajanje.Vojevati mu se, nažalost , nije dalo, tako da nije imao prilike da ispiriča sinu šta je sve proživeo u ruskom ropstvu .Vratio se kao bogalj podsećajući više  na olovnog vojnika nego na heroja velikih Napoleonovih  vojni.Ipak je Andersen stariji imao nešto zanimljivo, a i važno , da ispiriča sviom sinu: ko bajagi njihovo poreklo nije plebejsko, nego najblagorodnije ,čiji koreni  vode čak do kraljevske loze.Tako je, ako je verovati ovom”istraživanju” nesuđenog  Napoleonovog  heroja , Anderson ni više ni manje nego kraljev rođak.Legenda ?Može biti. Ali pre nego donesemo sličan zaključak, uputno bi bilo da obratimo pažnju na jedan momemant iz biografije Hansa Kristijana  u kojoj je  veliki pisac zapisao da se u detinsjtvu igrao sa nekim Fristom  koji je kasnije stupio na danski presto( a nije bio Hmalet ) pod imenom Frederika VII:”U detinjstvu nisam imao drugova iz ulice  sa kojima bih se igrao  osim princa.”Interesantno je i to da posle kraljeve smrti njegov grob  je pored porodice smeo da posećuje još jedino-pisac Anderesen .I to je još jedan povod za razmišljanje zašto je baš to tako bilo.Ni u zrelom dobu njegov krug poznanika takođe nije ličio na plebejski.Švedska kraljevska  porodica horski je ridala na sav glas kad joj je on čitao “Istoriju jedne majke “,  kralj Pruske i car Meksika odlikovali su ga bleštavim ordenjima i dodeljivali mu visoke stipendije . Naslednik “Frista”, kralj Kristijan IX , prosto nije mogao da odoli piscu pa mu je dodelio staračaku penziju u iznmosu od hiljadu rigsadalera, što bi ,da se konvertuje u evre, danas bila pozamašna suma.I još više od toga:on je sasvim uspešno “rasadio” svoju decu u Andersenove bajke.A ta deca su se kasnije zaposela “politički korektne” evropske prestole-u Engleskoj, Grčkoj, Rusiji.Majka ruskog cara Nikolaja II, Dagmara , bila je danska princeza .Treba podsetiti da su Andersenove bajke u početku nerado objavljivane u Rusiji, pa su uz to podvrgavane  i rigoroznoj  cenzuri .Ali kad je Nikolaj II stupio na carski  tron , iz štampe  su  izašla Anderesonova sabrana dela u četiri toma, iz čega možemo zaključiti da je princeza Dagmara ulila sinu ljubav prema bajakama .

Žestoki plačljivko

Čime je to ovaj Danac uspeo da osvoji srca i kraljeva i običnog sveta ?Može li neko graditi karijeru  tako što će stalno proklinajti sebe, postojano i na svakom koraku ridajući i žaleći se na svoju zlu sudbinu? Ako o tome pitate bilo kojeg psihologa , dobićete jedinstven odgovor kako se tako nešto uopšte ne preporučuje.Međutim, Andersenu je uspelo da baš na taj način napravi karijeru. Prvi korak na putu uspeha naparvio je dugonogi plačljivko  kad su mu  se 1820.g. iz sažačljenja otvrili vrata Krajevskog tetara u kome je igrao drugorazredne uloge .Dan kad je stigao u Kopenhagen, 6.spetmebar , Hans Kristijan  će stalno slaviti naporedo sa rođenadanom. Ali, to je bilo kasnije. U međuvremenu je on profesionalno i naočigled svih patio i to u tolikoj meri da je mogao ganuti čak  najneosetljvijijeg  zlotvora.Bojao se da ga ne poaradu, strahovao od plaćenih ubica, do ludila ga je dovodila pomisao –da bi mogao da poludi !Plašio se da ga psi ne izujedaju, da ne izgubi pasoš, da se ne utopi, da ne izgori u požaru, pa je zato stalno sa sobom nosio uže koje bi mu pomoglo  da se sputi kroz prozor ako u prostoriji izbije požar.Proganjala ga pomisao od skore smrti ,pa je kod kreveta istako   “upozorenje “ koje je glasilo:”Ustvari, ja nisam jumro “!Strašno je preživjavo kad bi shavtio da je za knjigu ili ulaznoce plazio više nego što one koštaju.

Božja volja: zubobolja

Celog života mučila ga je zubobolja i ozbiljno je sebi bio utuvio u glavu da od broja zuba u ustima zavisi njegova stvralačka energija i njegov učinak kao pisca .I zaista, kad mu je otpao i poslednji zub, Anderson je izgubio stvaralačku moć i poptpnuno je prestao da piše.Na svu  sreću ,stavili su mu veštačke zube, i  moć stvaranja mu se povratila.Ali su ga zaboleli- i ugrađeni zubi ! …Bojao se d ga ne otruju , pa kad su skandinavska deca poslala svom omiljenom piscu bajki najveću na svetu kutiju sa čokoladnim  bombonama , on je sa užasavavnjem odbio i da ih proba, pa ih je darivao rođacima.Međutim,kad se naš “dobri volšebnik” ubedio da je sa devojkama  koje su mu poslale paket   čokoladnih bombona  sve u redu ,  brže-bolje je povratio kutiju  sam spiskao svaku bombonu do poslednje.Vodio je računa o svom izgledu , ali je patio zbog neuzvraćene ljubavi koje se celog života plašio.

Strah i od neučinjenog greha

Poznato je da je Anderson umro nevin i da  je pri tom celog žvota  srahovao od  neučinjenog  greha.Kasnija otrkića proučavalaca njegove biografije da je pisac bajki tobož bio homoseksulac ,malte ne i pedofil , treba shvatiti samo kao pretpostavke.Andersen je bio ratrzan od ljubavi upravo prema ženama.Smatrao je da  je časno pisati  takva starsna i sblažnjiva pisma   zbog čega su  ga smatrali nezumnim.Na neprilčan način se plašio pohote.Dok je bio u Napulju, po ceo dan je mogao ići za uličnim prostitutkkam”Ako ovde ne uzgubim nevonsot, nikad je neću izgubiti.Ja sam još uvek nevin, ali moja krv gori”, pisao je u beleškama iz Napulja.U  najboljim godinama   često je posećivao javne kuće i na iznenađenje i negodovanje “domaćica “ dovoljni su mu bili samo razgovori.

Bajke sa tužnim krajem

Otuda nije ni čudo što se pri takvom odnosu prema životu veliko broj Andersonovih bajki završava tragično. Još u detinstvu on  je napisao pozorišni komad u kome umiru sva lica do jednog.Kasnije je on smrt prihvatio kao hrišćanski dug žrtvovanja.Kod Andersona umiru  uvek mladi i lepi i to na naeobičan način.I ne prosto tako, nego zarad viših  ciljeva .Setimo se Vodene vile koja je zaštitni hnak Kopenhagena.

Da li  je kralj bajki voleo decu ?

Setimo se i razmisimo: da li je “kralj bajki “ zaista voleo decu?Kad mu je došao skulptor sa nacrtom spomenika koji je nameravao da  uradi u njegovu čast, vodeći sa sobom “buljuk” dece,Andersen je bio zgranut, kao da je dobio nervni napad:” Vi hoćete da ja čitam bajke okružen decom koja mi vise na leđima  kolenima.Ne pada mi napamet da  ni reč prozborim  u takvim okolnostima .”Skulptor je bio šokiran i oterao decu. Spomenik i dan-danas stoji na Bulevaru koji nosi ime velikog pisa-u ravni sa pešacima, rastavljenih kolena na kojima bi mogli da se razmeste blagodarni maleni slušaoci  .Ali se nisu razmestili, i tako  ostade zauvek.

(Branko Rakočević)