Pitanje: Na kakvu reakciju publike nailaziš kada se na promocijama sretnete licem u lice. Tačno je da je „Konstantinovo raskršće“ u jednom trenutku, prema podacima tvoje izdavačke kuće „Laguna“,  bila najčitanija knjiga, ali kakava je reakcija ovako, na kakva pitanja publike nailaziš ?

Dejan Stojiljković: Zavisi, s obzirom da roman ima nekoliko aspekata, nekoga zanimaju istorijske činjenice, nekog zanimaju ezoterične stvari, neke književno teoretske svari, nekoga ideološke, dobijao sam pitanja: kakav je to roman po ideološkoj opredeljenosti. Pitaju ljudi svašta i mislim da je to dobro jer svaki čitalac nađe nešto svoje u romanu a interesantno je da mi je publika prilično raznovrsna, godišta kao za „Politikin zabavnik“, od sedam do sedamdeset sedam što mi je vrlo drago. Publika je različita, ima intelektualaca ima i uslovno rečeno običnih ljudi, nema neke određenosti, a što se tiče susteta sa publikom, najdraže mi je kad sam na sajmu i kada potpisujem knjige, na promociji vidiš grupu ljudi, ne možeš svakog pojedinačno a ovako na potpisivanju knjige ti uvek neko priđe. Tako je i na promocijama najbolji deo kada se promocija završi pa ti ljudi priđu da popričaju. Tu sam u stvari video kakva mi je struktura publike, ja sam očekivao da će moja publika biti ljudi od 18 – 35 godina, mlađa populacija, ali nije tako, na sreću.

Pitanje: Kada su kritičari, pre svega, pokušavali da objasne „Konstantinovo raskršće“  rekli su da je to neka vrsta žanrovskog romana, da podseća na raznorazne pisce iz sveta. Da li si kada si pisao roman imao takvu predsliku i da li se ovim romanom stvara neka nova vrsta književnosti kod nas?

Dejan Stojiljković: Teško je da jedan roman stvori neku novu vrstu književnosti, može da ukaže na neke stvari u književnosti. Ja nisam imao nikakve predslike vezane ni za žanrovsku opredeljenost romana niti za to kakav će roman da bude. Kada pišem knjigu pišem je onakvu kakvu bih ja voleo da pročitam. Kada bih  žanrovski određivao „Konstantinovo raskršće“, to je, po mom mišljenju, moderan roman. Moderan, u smislu onakav kakvi se pišu u svetu jer u svetu ne postoji podeljenost na  žanrove to postoji samo u zaostalim književnostima a srpska književnost je jedna od njih. Niti sam hteo da ugađam kritičarima, niti sam hteo da podilazim čitaocima, pisao sam roman kako se meni sviđa, uzori su mi bili moji omiljeni pisci. Pisanje je zanat i razlika je samo u tome da li ćeš da koristiš gleto ili bušilicu, ja pišem moderno, čitam moderne pisce i roman sam napisao da bude takav kakav jeste. E, sad naravno, mi još uvek u našoj književnosti imamo problem da smo zaglavljeni između realizma s kraja XIX veka i nekog postmodernizma iz sredine XX, to je negde naša književnost, a moji uzori su daleko ispred toga, tako da kritita možda nije znala da objasni jer na žalost dobar deo naših kritičara takođe nije čitao pisce koji su meni uzori. Ja od čitaoca ne tražim da zna ko je Nil Gejmen ili ko je Alan Mur ili Den Simons ali kritičar u koliko hoće da vaga domete moga dela mora to da zna. Naši kritičari to ne znaju i onda idu ta smešna poređenja, oni su čuli za Den Brauna ali naravno niko ga nije čitao ili za Toma Klensija ili Ladlama, to su pisci koji su bili popularni sedamdesetih sa romanima slične tematike pa su kritičari načuli nešto i otuda i poređenja. Te pisce više niko ni ne zarezuje na Zapadu, to su pase stvari ali šta da se radi. Naravno, i „Da Vinčijev kod“ kao takav je projekat, Den Braun je projekat, to nije radio samo on već još jedno pedesetak ljudi, a iza ovog romana stojim sam, što je malo neobjašnjivo jer se kod nas skoro nije pojavio ovakav roman koji kombinuje neke stvari. Ako jeste neka mi neko kaže, baš bih voleo da pročitam.

Pitanje: Ne znam koliko ljudi znaju da stoji jedno desetak godina rada odnosno prikupljanja materije da bi uopšte „Konstantinovo raskršće“ i nastalo. To su pre svega gomile istorijskih činjenica koje si pronalazio u raznim arhivama. Da li si na neki način imao bojazan da će se pojaviti neki istoričari koji će reći: Gde je ovaj ovo pronašao, ovo uopšte nije tačno?

Dejan Stojiljković: Pa, nisam zato što ja ne pišem istorijsku priču, ja pišem fikciju i uvek mogu da se ogradim i da kažem, znate meni je tako odgovaralo!U prologu romana kada Hajnrih Himler pominje podatke o Konstantinu on pogreši datum njegovog rođenja za jedan dan, pa su onda meni mogli da kažu, evo ga ovaj neznalica. Međutim, odmah posle toga, sledeća rečenica vezana je za to da nacistički astrolozi nalaze u tome nešto bitno, i Hitler je imao svog, pa sam namernom greškom želeo da obesmislim te njihove, kako da ih nazovem, mađijarske opsene i namerno sam stavio to tako. I uvek može da se nađe neko i da kaže: e, ovo nije tačno. Svi istorijski podaci su u službi fikcije, u službi romana i u službi priče a ja imam tu komociju, neki pisci to smatraju svetogrdnim, ja ne, da ako se meni sviđa, ako mi je u funkciji priče a taj podatak nije istorijski,  da ga promenim. I to je tako. Ja sam to radio, pomerao sam neke stvari. Evo, sada pišem novi roman, radnja je smeštena u srednji vek i da bih mogao da sparim kao ljubavni par Miloša Obilića i Oliveru Hrebeljanović ja sam napravio da je ona starija pet – šest godina nego što je bila u vreme kosovske bitke ali ko je njima držao sveću pa je znao da je to bilo tako. Ali ne radim samo ja tako, kad bi ljudi znali, u istorijskim romanima od Lava Tolstoja pa do dana današnjeg do Stivena Presvela koji je napisao sjajan roman o Aleksandru Velikom, koliko je tu stvari koje su oni namerno dodali, koliko je to netačno, jer to je ipak roman nije istorijska knjiga. Ali da, ima mnogo istraživanja iza toga i mi sad u Laguni radimo, uskoro će da izađe,  specijalno izdanje „Konstantinovog raskršća“ gde će biti dodatak vezan za moje istraživanje, šest eseja gde se svaki bavi određenim stvarima, jedan je o Konstantinu drugi  je o bombardovanjim i tako dalje, sa mnoštvom do sada ne viđenih fotografija, mapa, crteža, skica. Taj dodatak će biti u punom koloru, knjiga će da bude tvrdokoričena sa zlatotiskom, jedno izdanje za poklone. Dosta ljudi je tražilo „Konstantinovo raskršće“ sa tvrdim koricama i onda sam se setio da takvom izdanju dodamo još nešto. To će stvarno ekstra izgledati i ne znam da li je neko od domaćih pisaca radio tako nešto. Mislim da nije.

Pitanje: Kroz roman si provukao omaže nekim tvojim uzorima i nekim ljudima koji su ti pomogli da napišeš „Konstantinovo raskršće“. Mislim tu na rečenicu iz prvog stripa o Dilanu Dogu, koji je tvoj omiljeni, pa onda omaž uredniku Lagune koji ti je pomogao da se uobliči ovaj roman

Dejan Stojiljković: Ima tu svega i svačega i video sam da zapadni pisci dosta rade tako nešto, stripadžije pogotovo. Ima jedna epizoda Supermena čiji se početak događa u Beogradu i dijalozi su na srpskom, Supermen se bije sa nekim čudovištem na sred Knez Mihajlove i ruše onaj spomenik ispred muzeja a strip je izašao u Americi. Ispod toga piše da je to posveta nekom beogradskom prijatelju scenariste. Meni je bilo zgodno da pomenem i Dilan Doga i grupu The Mission i Šabana Bajramovića koji se pojavljuje u romanu i da se na kraju krajeva zahvalim nekim ljudima. To su sitne stvari ali meni je drago zbog toga. Omaž Igoru Marojeviću je tako sitno udenut ali je prepoznatljiv ne samo njemu već svima onima koji su čitali roman „Šnit“ koji je na neki način predhodio „Konstantinovom raskršću“ jer se bavi sličnom temom, oni znaju da je taj Maričić glavni junak romana i onda sam ga ja udenuo, kao da su to dva sveta koji se dopunjuju, kao da poralelno postoji svet u kome se dešava „Konstantinovo raskršče“ i roman „Šnit“ pa se na mali trenutak  prepliću.

Pitanje: U poslednje vreme uglavnom te predstavljaju kao Dejana Stojiljkovića autora romana „Konstantinovo raskrće“ koji je bio u najužem krugu izbora za NIN-ovu nagradu. Zbog čega je NIN-ova nagrada toliko bitna među piscima?  Da li zbog toga što su je dobijali neki sada već priznati pisci ili je sam časopis koji to dodeljuje bitan i značajan ili oni koji reklamiraju knjigu vole to da kažu ?

Dejan Stojiljković: Ne smemo da zaboravimo da je to jedna od najdugoročnijih nagrada kod nas, dodeljuje se više od pedeset godina. Malo je nagrada koje su toliko dugovečne. Nijedna nagrada nema taj uticaj, to sam primetio kada sam ušao u uži krug. Ja sam dobio nagradu Miloš Crnjanski koju su takođe dobili veliki pisci. Meni je ta nagrada draža. NIN-ova nagrada podiže medijsku halabuku jer je ipak dodeljuje jedan medij, ima to veze i sa politikom i sa nekim drugim stvarima jer su bile i raznorazne kontraverze oko NIN-ove nagrade. Ja se mnogo ne uzbuđujem oko toga ali sam primetio da kada sam ušao u uži krug da sam dobio mnogo više medijske pažnje, mnogo više medijske pažnje je dobio i roman i ponovo je počeo dobro da se prodaje. Čak i kada je dodeljena nagrada mnogi su mi govorili da sam moralni  pobednik pa mogu da kažem da sve to ima veze i utiče, tako da nemam ništa protiv. Odmah da kažem da su meni najveća nagrada čitaoci, ja sam čovek koji je oduvek hteo tiraže još dok nisam bio u Laguni i mene zanimaju tiraži mojih knjiga a ako dođe neka nagrada još bolje. „Konstantinovo raskršće“ sada već ima šest izdanja, mislim da se prodalo oko 10.000 primeraka, sada objavljujemo i sedmo, specijalno, možda već za godinu dana ili dve možemo govoriti da se roman prodao u 20.000 primeraka što bi za mene bilo fenomenalno, posebno u Srbiji, a evo da pogledamo koliko su bili tiražni romani koji su dobili NIN-ovu nagradu. Bitni su čitaoci, evo roman je ušao u top 20 najtraženijih knjiga u bibliotekama u Srbiji, mislim da je na baksuznom 13 mestu tako da su opet meni čitaoci najbitniji, to je najveća nagrada jer na kraju krajeva za mnoge pisce koji su dobijali NIN-ovu nagradu se danas ni ne zna. Evo recimo Oskar Davičo, on ima dve NIN-ove nagrade a da li to neko zna? Ali da ima uticaja, evo po sebi sam video da ima. Ja bih voleo da svake godine budem u užem izboru jer mi to donosi još par hiljada čitalaca a na kraju krajeva ne treba zanemariti ni finansijski efekat svega toga.

Pitanje: Ja mislim da si ti prvi pisac koji je predstavio drugačiji vid promocije a to je organizovanje konkursa za video spot koji prezentuje „Konstantinvo raskršće“. Da li je to, na neki način, novi vid prezentacije pre svega književnih dela i šta tu treba menjati s obzirom da je vrlo teško nagovoriti ljude da dođu na književno veče i da su te večeri uglavnom iste i na kraju dosadne

Dejan Stojiljković: Prvo da kažem da konkurs nisam organizovao ja već moja izdavačka kuća. Ja sam napravio sajt. Laguna ima sjajan marketinški tim. Tim mladim ljudi  je tako nešto palo na pamet. Oni su me pozvali i pitali: šta misliš da uradimo tako nešto i da to radimo preko sajta. Ja sam odmah rekao: odlična ideja. Sama Laguna gura taj koncept, koji nije vezan samo za promociju dela već i sam način na koji plasiraju knjige, kako ih reklamiraju. Recimo, moja knjiga se u početku reklamirala na Facebooku, to je to, nešto novo i dok sam radio sa njima video sam kako to funkcioniše. Naravno da treba promeniti soc-realistički sistem promocija gde se sedne u neku, uglavnom, malu i zagušljivu prostoriju i kritičar priča nešto, pisac čita odlomke, publika se dosađuje. To je nešto što je kulturni život po službenoj dužnosti jer su i ljudi koji rade po tim kulturnim ustanovama dužni da tako rade pa onda ni oni sami nemaju manevarskog prostora da nešto naprave. I urednik u biblioteci ne može da radi drugačije jer će direktor da mu kaže da je to suviše avangardno a čak i da se direktor složi onda će ministar ili pomoćnik ministra reći da ne može, i tako ljudi hteli-nehteli rade to kako moraju ali uvek postoji način da se nešto promeni. Ja sam nedavno bio u Prokuplju gde su napravili inscenaciju poslednje scene romana koja je ispala odlično. Slika je uvek upečatljivija od hiljadu reči tako da smo napravi trejler za roman koji će ga predstaviti kao kad se najavljuje neki holivudski film, gde ti to vidiš, zagolica ti maštu i odeš da odgledaš film, tako ovde kupiš knjigu. To uopšte nije ispalo loše i neki mladi i inventivni ljudi su izbili u prvi plan i ti ljudi ne samo što su dobili nagrade već ih je Laguna uposlila da i za neke druge knjige ubuduće rade to isto. I ne samo Laguna već i druge izdavačke kuće. To je nešto sasvim novo za naše tržište, u svetu to postoji odavno ali vremena se menjaju, živimo brzo, veliki je skok u tehnološkim dostignućima a stari urednici, stare izdavačke kuće ne mogu da se snađu u tome ali, žao mi je što to moram da kažem, izgubiće bitku od ljudi koji idu u korak s vremenom. Jednostavno mora tako da se radi. Ne možete na Formulu 1 sa dvokolicom.  Na žalost većina tih kuća koje imaju okoštali sistem razmišljanja je u državnom vlasništvu, na nekim državnim fondovima i imaju neku vrstu monopola ali ovo je jedan on načina da se taj monopol razbije tako što ćemo mi naš proizvod, a knjiga jeste proizvod, vulgarno zvuču ali tako je, tako da reklamiramo da oni neće imati šanse.

Pitanje: Tvoja izjava je bila, ne znam da li još uvek stojiš pri njoj, da za Beograd kada se pređe rampa na Bubanj Potoku, kultura više ne postoji i da je život van Beograda entuzijazam. S obzirom da ste samo ove godine ti i Zvonko Karanović bili u užem krugu izbora za NIN-ovu nagradu a obojica ste iz Niša, postoje još neki priznati pisci iz Niša kao Zoran Ćirić, da li misliš da se stvari malo pomeraju ili su i dalje na onom istom mestu na kome su bile kada si ovo izjavio?

Dejan Stojiljković: Da, ali svima nama su knjige izdate u Beogradu. Da smo Zvonko, ja i Ćira knjige izdali u Nišu šta bi bilo? Ništa. To je tako, centralizacija, surova centalizacija i meni je potpuno jasno kako to stoji što uopšte nije dobro. Meni bi mnogo draže bilo da je sedište Lagune u Nišu, da lepo izađem ujutru, popijem kaficu, i odem u Lagunu da završim neke stvari. Međutim, to nema toliko veze sa kulturom ona će biti gde god hoćeš ako postoji podela političke vlasti. Problem je sa našim južnjačkim političarima koji treba o tome da odlučuju, da su u toj hijerarhiji niko i ništa. Setimo se recimo jednog Dragiše Cvetkovića koji je za Niš uradio sve to što je uradio ali on je mogao da sedne u avion, jer je tada postojala avio linija između Niša i Beograda, ode gore i lupi šakom o sto i kaže: ne može to tako, neće da se gradi duvanska industrija u Valjevu gde je i početa nego u Nišu. A da li danas može bilo koji južnjački političar kada ode na odbor svoje stranke da lupi šakom o sto? Ja mislim da oni možda i ne sede za stolom nego idu po burek. To funkcioniše ovako; oni odu gore po instrukcije onda im  lupe dva šamara, oni plaču do Ražnja tu obrišu suze i vrate se u Leskovac, Vranje, Niš i pričaju nam neke priče. Jednostavno su beznačajni i kad imate beznačajne ljude koji vode grad oni će da obesmisle sve, između ostalog i kulturu. Postoji i taj ekonomski momenat gde mi nismo moćan grad. Ipak je gro mog tržišta u Beogradu, to što ja prodam knjiga u Beogradu, toliko prodam u ostatku Srbije. Ima još jedna stvar, kada vam Beograd pruži šansu da nešto uradite mi pokažemo da smo totalno nesposobni. Prost primer je pedeset i nešto miliona dinara iz NIP-a koje su date Nišu da se nešto uradi na Medijani i gde padaju tri tendera jer Nišlije ne mogu da se dogovore zbog ovog ili onog. I da sam sada ja taj Beograđanin koji je dao pare rekao bih, sad neću više ništa da vam dam jer ste nesposobni. Postoji, nažalost,  taj palanački mentalitet koji kad se gleda sa strane, čovek pomisli, pa sami ste krivi za mnoge stvari. Tako je i u kulturi. Ako pogledamo po referencama pisce s juga, gde ne mislim na to da je neko član Udruženja književnika i da je izdao 30 knjiga koje niko ne čita, dakle da ima čitaoce da ima neki prevod, da ljudi znaju za njega, onda tu i nema nešto mnogo pisaca. Evo da pogledamo Niš, 2000. godine Ćirina NIN-ova nagrada, 2009. moja nagrada Miloš Crnjanski, to su dva najveća uspeha književnosti grada Niša. Između toga šta imamo, maltene vakuum. A onda pogledamo nešto drugo, spisak dobitnika nagrade Branko Miljković koja se dodeljuje, ne znam, 30-40 godina. Ispada da Niš nije imao ni jednog pesnika posle Branka Miljkovića, u stvari možda je i imao ali ni približno tog kalibra. Dakle žiri koji živi u Nišu je smatrao i to javno, da je za 30-40 godina u Nišu postojao samo jedan vredan takve nagrade koja pri tom nije prestižna, to nije jedna od najprestižnijih nagrada za književnost. Da ne govorim o nekim drugim stvarima. Gledam kako se vojvođanski književnici drže jedni uz druge, guraju jedni druge, jedni druge pomažu a ovde na jugu svi pričaju o decentralizaciji a kad treba da se dodeli neka književna nagrada onda se utrkuju kom beogradskom piscu će da se dodeli bez obzira kakvo on delo ima. To je prosto neverovatno. To je konkretno naš problem i nešto ne vidim da će to nekako da se promeni.

Pitanje: Ali ti i dalje nameravaš da ostaneš u Nišu i tu stvaraš ?

Dejan Stojiljković: Tu postoji jedna vrlo bitna varijanta. Ja živim u Nišu a radim za beogradsku firmu, ako tako mogu da kažem i onda su mi primanja na nivou Beograda a ta primanja trošim u Nišu što je mnogo dobro. Ja sam rođeni Nišlija i nemam nameru da idem bilo gde. Tu su mi koreni. Meni je lepo ali u principu da nije bilo svega ovoga ko zna šta bi se desilo. Ja sam odustao od mnogih stvari koje sam radio u Nišu jer je to, kako da kažem, presipanje iz šupljeg u prazno. Tek sada kada sam uspeo s ovim romanom shvatio sam da sve ono što sam radio na kuluturnoj sceni Niša pa i juga Srbije niko ne zna. Ljudi misle da mi je ovo prva knjiga, niko ne zna moje predhodne dve knjige, dobro, znaju prijatelji, znaju ljudi koji su čitali, znaju neki kritičari koji prate, ali svi misle da je „Konstantinovo raskršće“ moja prva knjiga. Da ne pominjem neke stvari koje sam radio a niko nema pojma, dakle to nema efekta i ja sam  rešio da se skoncentrišem na ovo što sada radim. Možda će neko misliti da sam sebičan ali mislim da sam dovoljno dao i više ne mogu, nemam više snage i energije a i da imam neću više da je trošim. Neka dođu neke mlađe generacije, mada, kao što rekoh, ne vidim da će nešto biti od toga, ali šta da se radi.