Priča Kralj Rampsinit i njegova riznica sačuvana je u Herodotovom zapisu, no u Staroegipatskim pričama koje su preveli I.S. Kacnelson i F.L. Mendelson ova priča se razlikuje od Herodotovog zapisa i nosi naziv Kralj Rampsinit i neuhvatljivi kradljivac. Kacnelson je smatrao da je Rampsinit faraon XX dinastije Rames IV. No, V.I. Avdijev smatra da je Ramzes III podigao hram i kompleks u Medinet-Habu, te je pokradeno njegovo blago.
Drama se odigrava i Iatu, pored Naat-Resita, zapravo u Džametu. Iat je zapravo Teba, danas Luksor. Naat-Resit je u prevodu Južni Grad, a misli se na samo gradsko utvrdjenje u Tebi. Džamet je današnji Medinet-Habu gde su, okruženi visokim zidinama, bili smešteni dvorac, hram, riznica i celokupni arhitektonski kompleks Ramzesa III.
Za vreme ovog faraona na dvoru se osetio strah od tadašnjeg egipatskog sveštenstva. O tome svedoči natpis Rama-Rai, tebanskog prvosveštenika, koji piše: Predajte svoje dužnosti vašoj deci, sa oca na sina, i tako večito. Sled istorijskih okolnosti pokazaće da je ekonomsko jačanje sveštenstva doprinelo oslobadjanju zavisnosti od faraonove vlasti, naročito kada su sveštenici preuzeli rudnike zlata u Nubiji.
U drami Kemet imena ličnosti, gradova, naroda i tadašnjih država data su u originalu, kao pre tri hiljade godina.
Enes Halilović rodjen je 1977. godine u Novom Pazaru. Prevodjen na engleski, nemački, španski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, madjarski, slovenački i makedonski jezik. Piše poeziju, prozu i drame. Osnivač je i urednik književnog lista Sent.
–
ENCIKLOPEDIJSKA PARABOLA
Siniša Soćanin
(Enes Halilović, Kemet, Povelja, Kraljevo, 2010.)
Drama “Kemet” Enesa Halilovića vrti se oko blaga i njegovog junaka. Ali, ovde blago nije obećanje slave i bogatstva za junaka koji premosti sve prepreke, misterija koja motiviše na uzbudljivu i opasnu potragu, put transformacije duše i simbol ljudskog stremljenja istini ili izgubljenoj relikviji. Ovde je blago pljačkom i pokoljima stečena hrpa zlata, a njegov “junak” nije vitez ili ratnik ili hodočasnik, već lopovski sin podanika koji je život i snagu potrošio gradeći za faraona, ali i ugradio sebe u faraonovu riznicu kao rupu kroz koju će njegova deca krasti.
Sa dijalozima punim odsečenih udova i pohlepe (koje nije poštedjen ni krug faraonove porodice), drama “Kemet” bi možda i ostala tek dobro prepričana narodna priča (a i to bi bilo dovoljno), da nije jedne važne razlike izmedju nje i Herodotovog zapisa “Kralj Rampsinit i njegova riznica”. Ta razlika prožima likove i dijaloge, a eksplicirana je u poslednjim redovima. Kod Herodota, prepredeni lopov na kraju biva nagradjen od strane faraona čije blago je poharao (uključujući i kćer) i čiju stražu i zamke je nadmudrio. On se javlja na faraonov poziv, biva poštedjen i (logično) postaje novi čuvar riznice i muž njegove kćeri. Kod Halilovića, pljačkaš je jedan od faraonovih glasnika, a na kraju, on lično u ime faraona poziva mudrog lopova (sebe) da se javi i preuzme nagradu, ali istovremeno i objavljuje da se taj nikada neće javiti.
U Halilovićevoj drami, rupa u zidu je manje domišljatost junakovog oca, a više pukotina u veri podanika: faraon za tog radnika nije božanstvo. On ne veruje da moćni bogovi štite faraona i njegovo blago. Vladar je samoživi pljačkaš, koji riznicu ne zaslužuje više nego deca radnika koja žive u bedi. Granitni zidovi su ranjivi, jer najobičniji radnici nemaju veru. Jasno, jer ta vera više nije vera ljudi, već faraonova opsena. Otac je svojim sinovima, na samrtničkoj postelji, u nasledje dao direktno nepoštovanje tadašnjih bogova, i ne pomenuvši ih.
Da je Halilović ostao veran originalu, bila bi to priča o dovitljivoj pobedi obezvlašćenog nad apsolutnom vlašću. Lopov bi bio narodni junak, pravednost faraonove vladavine bi bila očuvana a blago u rukama odabranih (od strane bogova i faraona). Ovako, pošto se lopov-glasnik svom pozivu neće odazvati, sistem pada. Lopov je faraonu ukrao ne samo blago, već i božansku prirodu, a glasnik je tog duhovnog raspada.
Halilovićevi likovi ne govore nama poznata imena naroda, država i gradova (koja su najčešće poreklom grčka), već ona koja bi koristili junaci priče, živi i u svom vremenu. Osim što nam to govori da je Halilović jedan od retkih pisaca koji poseduje enciklopedijsko znanje o temi (što je plodonosniji, ali teži put i za čitaoca i za pisca), a to ovoj drami daje i čudnu mešavinu autentičnosti i distance.
Danas bismo Herodota čitali kao priču iz naroda koji živi u oskudici kraj nemerljivog bogatstva onih za koje radi. Takav folklor nastaje u svim narodima i svim vremenima, od bajki do današnjih fantazija američkog sna.
Halilović je ovu prastaru priču iskoristio, otvorio, i poigrao se sa opasnim odnosom pojedinca i sistema od kog je otudjen, i koji nije nastao u njegovom interesu.
–
DRAMA IZ DREVNOG EGIPTA
Nikola Živanović
Oslanjajući se na Herodotov zapis, drama Enesa Halilovića nadovezuje se na stariju dramsku tradiciju, antičku ali i srednjovekovnu. U osnovi Halilovićevog teksta stoji parabola, čime se drama približava njegovim pesmama. Ritmičan jezik, koji se u monolozima čini naročito blizak staroj književnosti Bliskog istoka, doprinosi ovoj sličnosti. Kemet obnavlja tradiciju romantičarskih dela u stihu kao kao što su poeme poput Kostićevog Samsona i Delile ili Puškinove male tragedije. Priča o braći i vladaru, krvi i osveti nesumnjivo aludira i na minule dogadjaje iz naših krajeva. To su opsesivne Halilovićeve teme kojima, smeštajući ih u prostor drevnog Egipta, pisac daje univerzalni karakter.
