У препуној сали Косовске 9 у Земуну, Јакшић и Наод су се натпевавали и заинтригирали земунску публику да Наодов првенац прочита.
Наода, који није некакав ”друштвени тип”, већ се у животу бавио више радом, него теоријом, писање је било потреба и откриће. У пропитивању из публике признао је да није много читао (”За Кафку нисам ни чуо, то ћу морати да прочитам. Као и Зилахија”- простодрачно је прихватио препоруке својих слушалаца), али да је најјачи утисак на њега оставио Херман Хесе. Наод је, иначе, као сасвим мали живео у Немачкој, а даље га је живот водио кроз градове Баната.
Свој први роман ”Село” написао је пре шест година, а враћао му се и глачао га- до савршенства- пуна три лета, када га је препустио времену и, умало и забораву. Случајно и изненада му је неко од присних пријатеља, којему се поверио да има рукопис романа, препоручио свог познаника издавача, и Игор који тада није имао ни 30 година охрабрио се да ступи у контакт са Миодрагом Јакшићем.
Група ентузијста која се окупила око издавачке куће ”Арте” вођена је била идејом да промовише провинцијалну културу, за коју је било мало шансе, а знали су да се ствараоци крију свугде и у последњој забити, мисију београдског издавача дешифрује Јакшић. Када је добио Наодов рукопис било му је, тврди, тешко да поверује да је ”Село” роман једног почетника.
За Сајам књига, роман се нашао на штанду ”Арте” и изазвао доста пажње.
Тешко је по скромном тиску и неугледном графичком решењу корица судити о велелепности коју је међ` корицама сазидао млади писац. Речи се нижу као стихија, јаке симболике, снажних слика, особене апстрактности. Радње готово да и нема, реч је, и само је ту и додирна тачка с Хесеом, о општим метафизичким симболима осећања и стања, у којем подједнако (са)учествују колектив, појединци, природа и човек. Хармонију света квари оно што су људи у свом егоизму назвали савршенством стварања, уздижући сопствену врсту на пиједестал златног телета.
”Село”, роман питомог наслова, али снажне драме, крије одгонетнуту тајну колектива, којег на окупу држи кривица, док појединцу, да би опстао, био јединка, остао личност у отпору помажу јаке путовође, уколико заслужи њихово поверење: туга, судбина и коначно спасење- само и једино љубав. Као што у својој околини, ако нам је дато, распознајемо добро и зло и чувамо се заједничког мишљења и суда о другима, тако и у овом кратком, али зналачки написаном роману, занатски избрушеном до савршенства, једно стадо, један колектив, село сустиже казна и клетва због зависти недужнима које је уморило без кривице. Један успева да сачува своју душу и он мора бити, по Наоду, стваралац, и то истински, који чита знаке, судбину и њене поруке, враћа се у завичај из далека и у љубави према жени и ћерки налази спасење, насупрот немиру средине која га је једном одувала, али зову родног огњишта није одолео. Између ових стубова тка своје вилинско ткање Игор Наод, славећи чистоту детета, добро, правдољубиво и искрено срце уметника.
Првенац Игора Наода ”Село” може се наћи у књижарама ”Службеног гласника”.
Жана Живаљевић
