Od njegove plemenite namere, međutim, nije ostalo ništa, jer je preovladala tupost malograđanina. Do knjižare se nalazila bakalnica, Sidorov je otkupio lokal, u zidu koji je delio prostorije probio vrata, i tako ih objedinio. I umesto dela velikih umova, on prodaje posuđe, katran, duvan, sapun, kožnu galanteriju… Knjige koje su nekada ležale na policama, odavno su rasprodate po rublju i pet kopejki. Tako je bakalnica uništila knjižaru, a bakalin prosvetitelja. Dobra zamisao, lepota i dobrota pretvoreni su tako u poraz, koji se, nažalost, ponovio i naših dana, kada su knjižare zamenili butici, parfimerije i kafići.
Fenomenom prišibejevštine, koju je ovekovečio u pripoveci “Podoficir Prišibejev”, koji je cenzura zabranila sa obrazloženjem da su pokazane “nakazne društvene pojave, nastale od pojačane aktivnosti policije”, Čehov se na maestralan
način pozabavio i u priči “Čovek u futroli”. Od junaka ove pripovetke, Beljikova, strepi ceo kolektiv gimnazijskih nastavnika, pa i čitav grad: “Bojali su se da govore glasno, da pišu pisma, da se upoznaju, da čitaju knjige…” Ovu tihu diktaturu nametnula je u stvari jedna komična ličnost, koju je autor ocrtao u vidu karikature. Ma kakvo bilo vreme, išao je u kaljačama, u vatiranom kaputu, sa kišobranom, nosio tamne naočare i za svaku stvarčicu (časovnik, kišobran, nož) imao futrolu. Ispostavlja se da je Beljikov u stvari – bio denuncijant. Svoj stav prema takvim i sličnim pojavama Čehov izražava kroz reči jedne druge ličnosti u ovoj priči: “Videti i slušati kako lažu, a tebe nazivaju budalom zato što trpiš tu laž; podnositi uvrede, poniženja, i ne smeti otvoreno reći da si na strani poštenih, slobodnih ljudi, sam lagati, smeškati se, i sve to zbog komada hleba, toplog kutka, zbog nekog jadnog čina, koji ne vredi pet para – ne, tako se više ne može živeti!”

DUŠEVAN ČOVEK
Svi Čehovljevi biografi se slažu da je bio retko duševan čovek i da je voleo društvo. U njegovoj kući uvek je bilo puno gostiju: pisaca, slikara, muzičara, glumaca, profesora… Ipak, pisac je, u suštini, neprekidno osećao samoću, pa čak i u porodici. Oba starija brata bila su umetnici, Aleksandar – pripovedač, a Nikolaj – slikar. Što je Čehovljeva slava rasla, braća su se sve više otuđivala. Ova surevnjivost Čehova je bolela, ali se nije moglo ništa izmeniti.

(Novosti.rs)