httpv://www.youtube.com/watch?v=CP3nylnyico
Danilo Kiš: Uspomene, sećanja (produkcija Radio – televizija Srbije, scenario i režija Dragomir Zupanc; direktor fotografijije Dobrivoje Ilić, 2009.)
Nasilje će, ispostaviće se, odrediti život Danila Kiša i oslikati ovdašnju provinciju: „Nisam u prvi mah ozbiljno shvatio čaršijsku priču iz Kluba književnika. Kiš mi je rekao da to nije trač. Uverio sam se, potom, da iza toga stoji politička pozadina“, govori Filip David kome je Kiš posvetio priču -„ neopevani plagijat Psi i knjige u zbirci Grobnica za Borisa Davidoviča, povodom koje je (Kiš) optužen za plagijat.
Život, romani, priče, drame i sve što je stvarao Danilo Kiš oživeli su dan pre dvadesetogodišnjice njegove smrti, 14. oktobra, i vratili se tamo odakle on, zapravo, nikad nije odlazio, u Biblioteku Grada Beograda (pretpremijera), filmom scenariste i reditelja Dragomira Zupanca Danilo Kiš: Uspomene, sećanja (produkcija Radio – televizija Srbije, direktor fotografijije Dobrivoje Ilić, 2009.). Predrag – Miki Manojlović briljantno glumi Kiša, suočavajući se, valjda, sa jednom od najtežih uloga; tako Zupančev dokumentarac dobija igranu dimenziju i sugestivnost. Stariji se podsećaju, a mladi (sala Biblioteke Grada bila je prepuna studenata, profesora, novinara i Kišovih prijatelja) saznaju šta je značio angažman jednog od najznačajnijih književnika koji su hodali ovuda.
Miki Manojlović u filmu “Danilo Kiš, uspomene, sećanja”
Na pretpremijeri se video kapitalni projekat državne TV kuće u kojem, između ostalog dokumentarnog materijala, čujemo sećanja koja govore Filip David, Mirko Kovač, Suzan Zontag, Đerđ Konrad, Boro Drašković, Peter Esterhazi, Laslo Vegel, betonci Saša Ilić i Saša Ćirić, respektabilna svedokinja Borka Pavićević, Božo Koprivica, Gojko Božović…
Sa gorčinom je Filip David, autor prvog dokumentarca o Kišu, prikazanog maja 1999, u Kinoteci, pod vazdušnom uzbunom, konstatovao da će ovo delo (Zupančev dokumentarac) biti prikazano na Drugom programu RTS u 22 sata, u petak 15. oktobra. Liči na davnu Kišovu sintagmu Gorki talog iskustva. Podsećamo se, dakle, svega što je obeležilo Kišove studentske dane, rad u književnim časopisima, pre svega u Vidicima, prevodilaštva, francuskog perioda, druženja sa Medialom, neformalne književne grupe u kojoj su bili on, David, Kovač, Borislav Pekić, Miro Glavurtić.
Književnik, govorio je Kiš, ima samo književnu sudbinu, a film nas podseća i na ključne detalje njegove biografije, patnju u vreme nacizma, ahasversko, rekao bi on, lutanje, progon, smrt oca u Aušvicu. Potom, na činjenicu da je odrastao u sredini u kojoj je, kako kaže, bio okružen nasiljem. Ključno za odgovornost pisca su njegov odnos prema logorima, dva pojavna oblika totalitarizma, holokaustu i staljinizmu.
Nasilje će, ispostaviće se, odrediti život Danila Kiša i oslikati ovdašnju provinciju: „Nisam u prvi mah ozbiljno shvatio čaršijsku priču iz Kluba književnika. Kiš mi je rekao da to nije trač. Uverio sam se, potom, da iza toga stoji politička pozadina“, govori Filip David kome je Kiš posvetio priču -„ neopevani plagijat Psi i knjige u zbirci Grobnica za Borisa Davidoviča, povodom koje je (Kiš) optužen za plagijat.
David je naglasio da je Kišov opus, između ostalog, ustanovljenje ovdašnje postmoderne („hranjenje književnosti književnošću“), a u filmu je gotovo jednako kao i progon koji je doživeo u Drugom svetskom ratu, obrađena tragična epizoda u kojoj je Kiš optužen za plagijat u zbirci Grobnica za Borisa Davidoviča.
Kišovi prijatelji govore u filmu o Času anatomije, čaršiji (Carshija, rekao bi Kiš) i primitivizmu i neznanju koje je Kiš razobličio Časom anatomije, trošeći svoje dragoceno vreme dokazivanjem da ima posla sa bagrom. Konstantinovićevski? Ne samo tako, tu su i drugi autori, pre svega Krleža…
Na tu priču se filmski sjajno nastavlja esej O nacionalizmu čiji deo Miki Manojlović izgovara baš kao kad se jedan od najboljih nadmeće sa jednim od najboljih: „Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični a tako različni, zbog kojih je igra i započeta“.
Photo: RTS
Svaki nacionalizam vodi šovinizmu, podsećamo se filmom Kišovih reči, a Laslo Vegel nam kaže da to Kišu nikad nije oprošteno to što je izgovorio da svaki nacionalizam vodi šovinizmu.
Danas bismo mogli da kažemo da nikakve razlike nema i da s razlogom treba zazirati od čoveka koji kaže da je nacionalista. Sve čovek napisao, smestili ga u lektiru kad je umro, to je, valjda, uslov (ako nije Dobrica), čitaju klinci Rane jade, delić koji neće mnogo da im znači.
Čitamo i mi kojima nešto znači.
Ima nešto u filmu što na ovaj način nismo čuli: „Danilo je hteo da oformi grupu intelektualaca koja bi se suprotavila Slobodanu Miloševiću“, kaže nam iz Zupančevog filma Laslo Vegel, čovek kome možemo da verujemo, Kišov prijatelj. Počeo Kiš, na pitanje „Ko?“ da broji, pa se zabrojao…
Pogledajmo film, u ma kom terminu bio. Imamo li utisak da nam baš on nedostaje…
(E-novine)
