Član je Srp­skog PEN cen­tra. Ži­vi u Za­je­ča­ru, di­rek­tor je Ma­tič­ne bi­bli­o­te­ke „Sve­to­zar Mar­ko­vić”.

Grad­ska bi­bli­o­te­ka „Vla­di­slav Pet­ko­vić Dis” iz Čač­ka upra­vo je ob­ja­vi­la nje­go­vu no­vu zbir­ku „Knji­ga o sum­nji” (iza­bra­ne pe­sme).

Iako je ob­ja­vio sa­mo dve zbir­ke pe­sa­ma – Dis je mno­gi­ma i pr­va i po­sled­nja lek­ti­ra, upr­kos Sker­li­ću. Šta Vas ve­zu­je za Di­sa?

Da je sve za­vi­si­lo od Sker­li­ća i nje­go­vog mi­šlje­nja, o Di­su se da­nas ne bi ni zna­lo da je po­sto­jao, i da je pi­sao pe­sme. Ali, na sre­ću, ni­je ta­ko. Sker­lić se sa Di­som ni­je pro­sla­vio, i to što je o Di­su na­pi­sao osta­vi­lo je sen­ku na nje­go­vom ime­nu knji­žev­nog kri­ti­ča­ra. Sker­lić je „na­ga­zio” Di­sa, baš nje­ga, sa­mot­nog i ne­za­šti­će­nog, po­red ono­li­ko dru­gih pe­sni­ka, na nje­ga se naj­stra­šni­je ob­ru­šio. Sa­mo jed­na knji­ga pe­sa­ma, mi­slim ov­de na nje­go­vu pr­vu knji­gu „Uto­plje­ne du­še”, me­đu­tim, sa­ču­va­la je Di­sa u isto­ri­ji srp­ske knji­žev­no­sti za­u­vek. Što nam do­ka­zu­je da je upr­kos to­me ka­ko je udob­ni­je bi­ti Sker­lić ne­go Dis, da­le­ko ča­sni­je upra­vo obr­nu­to. Ka­da sam kao mlad čo­vek či­tao Di­sa, bio sam fa­sci­ni­ran nje­go­vom me­lan­ho­li­jom i pa­te­ti­kom, da bih ka­sni­je ot­krio mi­stič­nu i ezo­te­rič­nu du­bi­nu nje­go­vog pe­sni­štva. On je bio pe­snik ko­ji je vi­še na­slu­ći­vao, ne­go što je znao, čak i ka­da mu je stih na ivi­ci ba­nal­nog, Dis ma­gič­nim pre­o­kre­tom do­la­zi do spo­zna­ja ka­kve su ret­ke ne sa­mo u srp­skoj, već i u svet­skoj po­e­zi­ji.

Spa­ja­ju vas i isti gra­do­vi i ne­ki da­tu­mi. O če­mu je reč?

Ove go­di­ne na­vr­ša­va se 130 go­di­na od ro­đe­nja Vla­di­sla­va Pet­ko­vi­ća Di­sa, i 47 go­di­na od osni­va­nja ma­ni­fe­sta­ci­je „Di­so­vo pro­le­će”. Slu­čaj je hteo da sam se ja ro­dio iste go­di­ne ka­da je osno­va­no „Di­so­vo pro­le­će”. Spa­ja nas Za­je­čar po­red ko­jeg se na ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra na­la­zi se­lo Pr­li­ta gde je Dis slu­žbo­vao kao uči­telj pre vi­še od sto go­di­na. I, naj­zad, spa­ja nas Ča­čak, grad u ko­jem sam u iz­da­vač­koj ku­ći „Gra­dac” ob­ja­vio dve knji­ge pe­sa­ma, a ove go­di­ne do­bio i „Di­so­vu na­gra­du”.

U ka­kvoj su srod­no­sti „Knji­ga o sr­cu” i „Knji­ga o sum­nji”?

Na pr­vi po­gled reč je o knji­ga­ma – bli­zna­ki­nja­ma. Iako su na­sta­le na slič­nom po­e­tič­kom mo­de­lu, „Knji­ga o sum­nji” raz­li­ku­je se od „Knji­ge o sr­cu” već po mo­ti­vu iz ko­jeg je na­sta­la. Ne ra­di se sa­mo o for­mal­no­sti da se za­do­vo­lji kri­te­ri­jum po ko­jem la­u­re­at Di­so­ve na­gra­de ima oba­ve­zu da ob­ja­vi knji­gu pe­sa­ma, već je reč o to­me da sam ja, pre ne­go što sam „na­pra­vio” ovu knji­gu, te­melj­no po­sum­njao u sve što sam do sa­da na­pi­sao. Ni­sam, na­kon tri­lo­gi­je o El­pe­no­ru, za­pao u la­god­no sa­mo­za­do­volj­stvo, već sam ose­tio ka­ko se ste­gao obruč oko me­ne, i ka­ko mi je po­sta­lo te­sno. Ka­da se ta­ko ose­tim, za raz­li­ku od mno­gih, ja ne po­se­žem za ta­sta­tu­rom. Ni­sam pi­sao po­e­zi­ju. Ni­sam na­sta­vio da pi­šem o El­pe­no­ru. To bi bi­lo ta­ko sa­mo­lju­bi­vo. Pre dve go­di­ne „ote­la” mi se po­e­ma „Go­la mo­li­tva” či­ji deo ob­ja­vlju­jem na kra­ju „Knji­ge o sum­nji”, uve­ren da sam i da­lje ta­mo gde sam bio ka­da sam po­e­zi­ju po­čeo da pi­šem – na sa­mom po­čet­ku, baš kao što sva­ki Maj­stor uvek osta­je sa­mo Uče­nik.

U no­voj knji­zi ne­ma pe­sa­ma iz pr­ve zbir­ke, ko­ju na­zi­va­te nul­tom. Da li se, na ne­ki na­čin, od­ri­če­te te knji­ge?

Ne mo­že se pe­snik od­re­ći svo­je knji­ge. Mo­že sa­mo da za­bo­ra­vi na nju. Na svo­ju pr­vu knji­gu ni­sam ni za­bo­ra­vio, ni­ti sam se nje od­re­kao. Sma­tram da je ona „nul­ta knji­ga” jer je sa­sta­vlje­na od ne­ko­li­ko mo­jih pr­vih ru­ko­pi­sa ko­ji su u svo­je vre­me bi­li od­bi­je­ni od mno­gih iz­da­va­ča. Na ovaj na­čin, iz­gle­da da sam u svet po­e­zi­je stu­pio sa ne­kom vr­stom „iza­bra­nih pe­sa­ma”. U pr­voj mo­joj knji­zi, u „Ne­pri­jat­noj ge­o­me­tri­ji”, na­ja­vlju­ju se sve fa­ze kroz ko­je ću pro­ći, za­ključ­no sa po­e­mom „Go­la mo­li­tva”. Ni­sam mo­gao ni­ti že­leo da an­ti­ci­pi­ram svo­je po­e­tič­ke pro­me­ne, ali ta­ko se do­go­di­lo. Ne po­sto­ji pr­va knji­ga Sa­še Je­len­ko­vi­ća.

Naj­vi­še pe­sa­ma je iz pe­snič­ke tri­lo­gi­je „El­pe­no­ri”. Da li je to naj­bo­lje što ste do­sad na­pi­sa­li?

„El­pe­no­ri” su mo­ja naj­do­sled­ni­je na­pi­sa­na knji­ga; ko­li­ko su do­bri ili lo­ši pre­pu­sti­ću dru­gi­ma da vred­nu­ju. Pe­sni­ci­ma, pre sve­ga. Uko­li­ko ne­ko od njih pro­na­đe ne­što za se­be u ovoj knji­zi – bi­ću sre­ćan. U „El­pe­no­ri­ma” sam po­ku­šao da raz­go­va­ram sa sa­mim so­bom, stro­go, iro­nič­no, pa­te­tič­no, i pri­stra­sno i ne­pri­stra­sno, na­sto­jao sam da se­bi za­va­ram trag, ali i da se­be pro­na­đem. Da se­be ras­te­re­tim i is­pu­nim, u isti mah. Ose­ćao sam se do­bro pi­šu­ći ovaj trip­tih. Taj ose­ćaj mi ne­do­sta­je, i iz­ve­sno vre­me sam po­ku­ša­vao da ga „pro­iz­ve­dem”, ne bih li na­sta­vio za­po­če­ti raz­go­vor. Ni­sam us­peo, pa sam se pre­ba­cio na sa­svim dru­gi ko­lo­sek, ne bih li sa­brao ono što je ra­su­to.

Ka­da skla­pa­te knji­ge, po­seb­no vo­di­te ra­ču­na o pr­voj (pro­lo­škoj) i po­sled­njoj (epi­lo­škoj) pe­smi. Njih, naj­če­šće, i či­ta­te na knji­žev­nim ve­če­ri­ma. Kom­po­zi­ci­ja je, da­kle, va­žna i u pe­snič­kim knji­ga­ma?

Ne pi­šem zbir­ke, već knji­ge pe­sa­ma, i uvek na po­čet­ku ra­da na sva­koj no­voj knji­zi imam na­pi­sa­nu pr­vu i po­sled­nju pe­smu. Tek po­tom is­pi­su­jem osta­le pe­sme. Ta­ko­zva­na in­spi­ra­ci­ja u mom slu­ča­ju go­to­vo da ne igra ni­ka­kvu ulo­gu. Ja­vi mi se sli­ka, re­če­ni­ca, ton, zvuk ne­ke re­či ko­ju pri­be­le­žim i od­mah osta­vim. Pr­va pe­sma pred­sta­vlja ulaz, po­sled­nja je iz­laz. Iz­me­đu – na­sta­je gra­đe­vi­na, unu­tar ko­je se od­vi­ja­ju pu­to­va­nja i pre­o­bra­ža­ji. Na­sto­jim da uskla­dim raz­li­či­te gla­so­ve ko­ji se ja­vlja­ju u mo­jim knji­ga­ma, da pre­po­znam oso­be­nost sva­kog od njih, od­re­dim mu me­sto na ko­jem će se po­ja­vi­ti i tre­nu­tak ka­da će iš­če­znu­ti. Sva­ka no­va knji­ga za me­ne je is­cr­plju­ju­ća i okre­plju­ju­ća, isto­vre­me­no.

Jed­nom ste re­kli: „Po­e­zi­ja je po­treb­na svi­ma, ali svi ni­su to­ga sve­sni”. Ka­kva će bi­ti sud­bi­na po­e­zi­je u XXI ve­ku?

Pre­ma­lo je po­e­zi­je u sve­tu. Po­e­zi­ja je, za­i­sta, svi­ma po­treb­na, ali je do­bro da ni­su svi sve­sni to­ga. Da je­su, ose­ti­li bi po­tre­bu da pi­šu, a ta­mo gde su svi pe­sni­ci, ni­ko ni­je pe­snik. Če­ga je pre­vi­še, to­ga je i pre­ma­lo. I obr­nu­to. S dru­ge stra­ne, kad po­e­zi­ju ne bi pi­sao ni­ko, sli­ka sve­ta bi­la bi sli­ka pra­zni­ne.

Zo­ran Ra­di­sa­vlje­vić

(Politika.rs)