U prilogu donosimo fragment Hazari i obnova vizantijskog romana.

 

 

–

 

 

 

Hazari

ili

obnova vizantijskog romana

 

Milorada Pavića srela sam u vrtu jedne njegove ličnosti iz fantastičnih priča, slikarke Olje Ivanjicki. Bilo je to 11. maja 1989. U bašti bujno zelenoj posle majskih teških kiša, sedimo oko stola koji je radjen u pastelnom mozaiku. Mladi mesec se pomalja iza oblaka i daje našem skupu neki magičan ton. Iz vrata se vidi Sava i most s kolonom automobila. Sveća u obliku hazarske kocke osvetljava naša lica. Kraj mene sedi Milić od Mačve u crnom boleru, postavljenom crvenom tkaninom i sa širokim rukavima. Tu je i Silvija Monros, prevodilac sa španskog, koja je pisala o Paviću. U bašti je i nekoliko slikara, izdavača i lepih devojaka, mnoga meni nepoznata lica. Iz Oljinog letenjeg ateljea ustreptalo blista oko zauzdanog konja s novog platna – Kosovske bitke. Tu je i Milorad Pavić. Do tada sam ga znala samo iz vidjenja. Izlažem mu svoju ideju da napišem knjigu razgovora sa njim. On nije siguran da li će naći vremena za tako nešto. Sveća osvetljava njegove koso usadjene oči. “Šta bismo tim razgovorom dobili?” – pita me, prilično nezainteresovano. Odgovaram pitanjem: – Da li ste pročitali seriju mojih intervjua “Biti i opstati na televiziji” koju sam objavljivala kontinuirano poslednjih desetak godina u časopisu “RTV teorija i praksa”? Ili moje knjige “Glasovi dijaspore”, “Milenina pisma Kafki”? On kaže da se ne seća, možda je nešto i pročitao. Odgovorim mu da se onda nadam da ništa nije pročitao od onog što sam pisala.

 

Ipak, prihvata moj predlog. Čak je i spreman da mi posudi one svoje knjige koje nemam. Obećavam da po njima neću škrabati. “Knjige koje su čiste su slepe”, konstatuje Pavić. Svaka beleška na margini je dragocena. “Ja sam spreman da zagrebem, ukoliko mi olovka nije pri ruci. Nemilosrdno zavrćem listove.” Ja priznajem da mi smeta bilo čija opaska, jer mi skreće pažnju i utiče na moj odnos prema štivu. “Ah, ne mislim to”, kaže Pavić, “već da svoje zabeleške, ili vaše”, ispravlja se, “one će knjizi dati dušu.”

 

Celo sam leto provela čitajući Pavićeve knjige. Posle njegovog povratka iz Pariza, kao što smo se dogovorili, otpočeli su naši razgovori.

 

Knjizi “Hazari ili obnova vizantijskog romana” posvetila sam godinu dana rada – od maja 1989. do juna 1990. Zabeležila sam 317 pitanja koja su se postavila pred mene dok sam studirala osamnaest dela koja je Milorad Pavić objavio. Nijedno od tih zapisanih pitanja nisam uspela da ponovim pred njim, mada su u mojoj beležnici delovala smisleno i učeno. Razgovor je tekao svojim tokom, spontano, ne dopuštajući mi da spustim pogled na zabeleške. Možda je to stoga što sam sve vreme sedela pred katedrom profesora Pavića u njegovom kabinetu, soba 577, na prvom spratu Filozofskog fakulteta u Beogradu, osećajući se kao student nedovoljno spreman za ispit koji sam sama sebi zadala. A možda i zbog dogadjaja koji su se te zime tako snažno utisnuli u našu svest – revolucija u Rumuniji; rušenje Berlinskog zida; nova scenografija na jugoslovenskoj sceni – zahtevali su da potražim nova tumačenja u hazarskom leksikonu. Tako će moja knjiga biti sasvim drugačija nego što sam je zamislila.

 

Ukoliko je za Milorada Pavića ostalo 317 otvorenih pitanja, preda mnom se postavlja samo jedno: zašto sam za svoju petu knjigu odabrala: razgovore sa Miloradom Pavićem? On sam u svojoj poslednjoj objavljenoj knjizi “Izvrnuta rukavica” na 141. strani piše: “Teška pitanja su upravo ona na koja bi odgovor značio više od tri ili četiri stvari odjednom, što nije po meri ljudskih moći… Ipak, možda će se jednog dana taj odgovor pojaviti sam od sebe, i verovatno nije problem u odgovoru nego u njegovoj ceni. Ako je ona skuplja nego što možete da platite, a robu ste već uzeli unapred, bićete u neprilici…”

 

Pisac Hazarskog rečnika je vidovit čovek. Malo je rečenica napisao a da vam se ne čini da ih je vama lični uputio.

 

U Španiji su ga dočekali kao da je stigao na izvor svog Rečnika. Jevreji ga usvajaju, smatrajući da je Hazare opisao kao Izraelce našeg vremena, a sva mapa Evrope se apokaliptički ukazuje kao eventualno poprište iščeznuća naroda.

 

To samo ukazuje da su “Hazarski rečnik” i “Predeo slikan čajem” uspeli, jer se scena u njima prepoznaje. Drama je od publike prihvaćena samo ukoliko se gledaoci mogu identifikovati s glavnim ličnostima.

 

U starom gradu Jafo jedne tople junske večeri predsednik izraelskog PEN-a, Hanoh Bartov pročitao je pred izraelskim i srpskim piscima fragment “Hazarskog rečnika” na hebrejskom jeziku u kome narodnosti gutaju narode, male ribe gutaju velike: Irci Britance, Šiptari Srbe, Palestinci Jevreje.

 

Osnovno je pravilo teatra po ruskom teoretičaru Stanislavskom da lica na sceni ne smeju okrenuti publici ledja. Aplauz za okruglim stolom srpskih i izraelskih pisaca poneli su sa obala Jafo talasi Sredozemnog mora.

 

Prikaz je uspeo. Jedino Pavić, po običaju, ostaje uzdržan. On je telavivskim novinarima saopštio da svako ko dodje u Jerusalim mora bar jedan pogrešan korak da napravi, jer to je sveti grad u kome bi se jedino Gospod mogao snaći.

 

Njegov uspeh na ovom putu Srpske nedelje u Tel Avivu je nezapamćen. Za samo mesec dana, kako saopštava izdavač Maariv, objavljuju se tri izdanja “Hazarskog rečnika” u prevodu Dine Katan Bencion.

 

Na pitanje – kako se oseća pisac preveden na 25 jezika, posle toliko uspeha – Pavić kaže da postoje dve mogućnosti – da se dobije infarkt ili da se pisac pravi da to sa njim nema nikakve veze. On je izabrao ovu drugu.

 

Ja sam se, medjutim, odlučila da pišem ovu knjigu, jer me je pre svega interesovala anatomija jednog uspeha – interesovanje milionskog audotorijuma za iščezlo carstvo Hazara, roman koji je u Njujork tajmsu uvršten medju sedam najboljih knjiga u 1988. godini, dok je u Francuskoj i Velikoj Britaniji izbio na vrh liste bestselera.

 

Odgovor sam, naravno, potražila pre svega od autora – kapetana malih krijumčarskih brodova. Pretpostavku da to nije pravi čin uvaženog pisca demantovaće on sam u pogovoru svoje zbirke priča “Konji Svetog Marka”, što će biti samo jedan sloj na papirusu “Palimpsesti”, gde se pisac našao na položaju ruskih ratnika, misleći da je njegovo vreme gotovo isteklo, te je svoje stihove prerušio u prozu. Ali, ovakve je stvari uvek bolje doslovno preneti: “Zima je tu, čas je da se bitka dobije ili izgubi i njemu je svejedno kakav će oblik njegov pohod dobiti. Ni pesme ni prozu nije on pisao radi njih samih, nego ih je opremio kao male krijumčarske brodove, rešen da prodre sa svojim tovarom u luku čitaoca, koji inače ovakvu robu ne prima redovnim linijama. Ako je pri tome i neke pesme “degradirao” u prozu, svukavši im oficirske bluze, to je možda zato što te pesme niko nije slušao dok su bile pod činom i što one nisu dovoljno dobro ratovale za njega. Ovako, preobučene i poslate u prve borbene redove, one će ponovo povesti jednu bitku koja je verovatno poslednja. U takvim slučajevima doista se i oficiri svlače u bele kao sneg košulje i jurušaju bez epoleta.”

 

Pisac pamti prizore iz Drugog svetskog rata kada su ruski oficiri pred juriš svlačili odeždu i samo u rublju, nevidljivi na vejavici, nezadrživo kretali kroz ciču od -30 stepeni na nemačke položaje, što je povezao sa svojom knjigom…

 

Pesnik je žrtvovao svoje stihove i njegova proza je dobila bitku. Htela sam da saznam po koju cenu se autor “Hazarskog rečnika” odrekao svoje poezije.

 

Druga stvar koju sam želela da saznam je: šta je nagnalu publiku sveta da u jednom delu nadje zajednički sadržaj za 25 jezičkog područja? Da li je to, možda, roman pisan u ime “rezervne generacije” kojoj pripada i sam autor? On je shvatio da su problemi u svetu kome pripada pali na slepu mrlju vlastodržaca i da su večno ostali u teškoj senci moćnih očeva. Sem toga, želela sam da čujem retorički iskaz pisca koji je uspeo da sazda svoje delo u vreme kada je banalnost jezika bio stil, da piše u pastelu u doba kada je vladao daltonizam, da preživi kao autor čiji su koreni duboko u zemlji Srbiji, gde svi izvori nisu bili zamućeni rečima bez smisla.

 

U vezi s tim nekoliko reči i o naslovu ove knjige. U “Kratkoj istoriji Beograda” Pavić kaže da su Krstaši, vraćajući se sa svojih pohoda, nosili na Zapad u bisagama i vizantijske romane koji će oploditi zapadnoevropski novovekovni roman. Pavićevi romani i pripovetke na neki način obnavljaju tu drevnu vizantijsku duhovnost, ne samo grčku i srpsku, nego i šire, uključujući u sebe i jevrejsku komponentu na Balkanu.”

 

A četvrti tovar krijumčarskog broda u začelju neka uvede u luku nebeskog mitarstva (carine) onog čitaoca koji bi, možda, po Pavićevom savetu i propisima semitskih letopisaca knjigu počeo da čita od poslednje stranice.

 

Odlomak iz Pogovora knjige “Hazari ili obnova vizantijskog romana”

 

2. juna 1990.

 

 

STVARAO EPOHU KOJA DOLAZI

Sahranjen književnik Miliorad Pavić

 

U prisustvu članova porodice, kulturnih i javnih radnika i poštovalaca njegovog dela sahranjen je 3. decembra 2009. akademik i književnik Milorad Pavić u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu kraj groba slikarke Olje Ivanjicki. (Sreli su se, još jednom, sada u večnosti.)

 

“Milorad Pavić ostavio je neizmerno duhovno bogatstvo sadašnjim i budućim žiteljima naše zemlje i svih zemalja sveta”, napisala je Svetlana Velmar Janković.

 

Blic, 4. decembar 2009.

 

 

–

 

 

 

ANA ŠOMLO–NINIĆ

 

BIO–BIBLIOGRAFIJA

 

Ana Šomlo (Negotin, 1935) pisac, prevodilac, novinar.

 

Diplomirala orijentalnu filologiju i književnost na Beogradskom univerzitetu.

 

Boravila dve godine na studijima u Jerusalimu radi usavršavanja arapskog i hebrejskog jezika.

 

Od 1960. godine radila na Televiziji Beograd, prvo u Kulturnoj redakciji, zatim u “TV–Reviji”, a dvadeset godina je uređivala časopis “RTV – Teorija i Praksa”.

 

Napisala je romane “Lea Štraser” (Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd 1980), “Kao…” (Spektar, Zagreb 1983, Prosveta, Beograd 1990), “Glasovi dijaspore” (Književne novine, Beograd, 1985), “Milenina pisma Kafki” (Književna zajednica Novog Sada, 1988), “Hazari ili obnova vizantijskog romana”, razgovori sa Miloradom Pavićem (BIGZ, Beograd 1990), “Žuti prkos” (“Inđić”, Beograd, 2006).

 

Prevela je sa hebrejskog jezika roman Aharona Apelfelda “Badenhajm 1939” (Dečje novine, Beograd 1989).

 

Priredila i uvodni tekst napisala za knjigu “TV Lica”, portretna hronika sa fotografijama Ljubinka Kožula (RTV, Teorija i Praksa, Beograd, 1989).

 

Predgovor i tumačenja napisala za knjigu “Pjesma nad pjesmama”, sa ilustracijama Olje Ivanjicki, (Interpress, biblioteka Megila, Beograd, 1992).

 

Priredila i prevela sa hebrejskog “Antologiju kratkih priča Izraela” (Bagdala, Kruševac 1995).

 

Priredila i prevela sa hebrejskog “Antologiju izraelske poezije i proze” (Zidne novine, Sarajevo 1995).

 

Međunarodno pismo: Savremena izraelska književnost, priredila Simha Kabiljo–Šutić, (delove prevela A.Š.), Književnost, 7–8/ 1998.

 

Dokumenti: Izrael 1948–1998, priredila Simha Kabiljo–Šutić (delove prevela A.Š.), Književnost, 9–10/ 1998.

 

Prevela sa hebrejskog zbirku eseja izraelskog političara Šimona Peresa “Novo Postanje” (BMG, Beograd 1999).

 

Prevela sa hebrejskog doktorsku disertaciju Lily Halpert Zamir “Danilo Kiš: jedna mračna odiseja” (Ateneum, Beograd 2000).

 

Sastavila “Hebrejsko–srpskohrvatski i srpskohrvatsko–hebrejski rečnik” (Udruženje jugoslovenskih Jevreja u Izraelu, Tel Aviv 1993).

 

Napisala udžbenik “Učite sami hebrejski” (Izdanje autora, Natanija 1996).

 

Saradnik je nekoliko enciklopedija: u Prosvetinoj “Enciklopediji” (Beograd, 1969) je pisala odrednice o izraelskoj književnosti. U “Encyclopaedia Judaica” (Keter, Jerusalim 1974) pisala je o književnicima jevrejskog porekla sa južnoslovenskog područja. U “Hrvatskom Općem leksikonu” (Leksikografski zavod Miroslav Krleža, 1996) piše o savremenim izraelskim piscima.

 

Za rukopis zbirke priča “Ponovo u Jerusalimu” dobila je nagradu izraelskog Ministarstva za useljenje 1996. godine. Zbirku objavjuje Bosanska knjiga iz Sarajeva 1997. i Prosveta, Beograd 2004.

 

U izdanju beogradskog izdavača Miroslav izlazi zbirka priča “Iduće godine u Jerusalimu” 2000. godine.

 

“Antologija izraelske poezije 20. veka”, izbor i prevod sa hebrejskog (Pismo br. 70, 2002).

 

“Četiri kamile iz pustinje”, zbirka šest priča Gideona Telpaza, prevod sa hebrejskog (Pismo br. 71, 2003).

 

Knjiga intervjua “Biti i opstati na televiziji”, Radio televizija Srbije, 2004.

 

Prevela “Nakit” Šulamit Lapid, Clio 2004. godine.

 

Knjiga “Bila sam tvoje more (prepiska Franca Kafke i Milene Jesenske)”, Pešić i sinovi, Beograd, 2005. godine.

 

Prevela “Lavlji med – Mit o Samsonu” Davida Grosmana, Geopoetika 2006. godine.

 

Sastavila “Hebrejsko–srpski rečnik”, Jasen, Beograd, 2007.

 

Knjiga “Moj svet knjiga – Dnevnik čitanja”, Pešić i sinovi, Beograd, 2008. godine.

 

U izraelskim književnim časopisima Moznaim, Iton 77, Rav Kol i Jerušalajim objavljuje svoje priče na hebrejskom jeziku.

 

Priznanje “Kalat haor” (Laureat svetlosti) za 2005. godinu dodeljeno Ani Šomlo za dugogodišnji rad na afirmaciji izraelske književnosti u svetu.