Šta može eksperimentalna pesma?
Piše: Roland Orčik
Izvor: e-novine

Pošto je apsolutna autorefleksija nemogućna, dakle u tom hendikepu, odnosno u procepima racionalnog razmišljanja počinje za mene poezija, odnosno delovanje poetskog. A za mene eksperiment u poeziji neće biti samo igra, odnosno rad sa pesničkim figurama, dakle sa materijalnošću jezika, nego i igra, rad na sebi. A ta igra ne ide bez kockanja, u pitanju su moji živci, ili sa patetičnim prizvukom: u pitanju je moj život (i život drugog, onoga koji čita poeziju). Kad pišem ili razmišljam o pesmi, o nadirućim rudimentima arhetipa, slika, reči, rečenica, ja eksperimentišem sa samim sobom. Ponekad je to igra. A ponekad ponor. Porno-ponor: jer neko će uživati u tom „veselom paklu poezije”

Pre nego što pokušam da odgovorim na glavno pitanje, trebalo bi da znam šta podrazumevam pod pojmom „eksperimentalna pesma”. Eksperimentalno se uvek postavlja naspram tradicionalnog, kanonskog, konzervativnog, institucionalnog. Ali jedno ne može bez drugog: jedan je Betmen, a drugi je Džoker. I čini se da je i istorija književnosti kao borba ta dva večna strip junaka. Borba bez sinteze.

Da li je eksperimentalna poezija paradigamatična razlika koja označava avangardu naspram modernih pesničkih praksi? Da li to znači da moderna poezija nema u sebi ničeg subverzivnog, eksperimentalnog naspram romantične tradicije? Nisu li npr. Bodler, Rembo, Endre Adi ili Vladislav Petković Dis pisali drugačije naspram ranijih liričara? Ali nisu li ti raniji pesnici, npr. Šandor Petefi, Đura Jakšić, Branko Radičević ili Laza Kostić, eksperimentisali sa jezikom i pisali drugačije od njihovih prethodinika? Ne zavisi li sve to od načina čitanja, tumačenja? Postoji li eksperimentalno čitanje tradicionalne poezije?

Tradiciju možemo tumačiti na konzervativan način, ali i sa upotrebom novih metoda, upravo zato tradicija nije nešto nepromenljivo. Tradicija ne postoji, zato što je u stalnom nestajanju i nastajanju. Upravo zato niko neće biti pravi dasa, dobra cica ili ponos i dika nacije u bilo kojoj varoši ili selendri samo zato što čita isključivo eksperimentalnu ili tradicionalnu poeziju.

Photo: Robert Doisneau
Ne postoji suberzivni pesnički govor, koji bi za sva vremena uništio tradiciju, potrebu za konstruisanjem kanona. Iz tog ugla čini mi se da eksperimentalna poezija ne samo da napada, provocira, nego i stvara tradiciju. I tu dolazim do zaključka da je eksperimentalna poezija slična konzervativnoj, u smislu da teži stvaranju književno-istorijske metanarative. Naravno, razlika je u tome da konzervativna pesnička praksa želi da ojača, nastavi nekadašnju eksperimentalnu poetiku, ali ne i njen subverzivni potencijal, njen bezobrazluk naspram tradicije. Ali to ne znači da biti eksperimentalan automatski znači i biti anarhoidan prema svakom institucionalnom diskursu. I eksperimentalna poezija na kraju krajeva stupa u polje borbe za moć, dakle ono ne briše, već mobiliše političko-društvene diskurse na eksperimentalan način da bi stvorila svoj kanon. Zato će i eksperimentalna poezija, kao i konzervativna biti izraz pesničke palanke.

„Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti: ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može biti promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad.” – ovim rečenicama počinje Filosofija palanke Radomira Konstantinovića. On je u svom radu ukazao da su pored starijih srpskih liričara čak i avangardni pesnici u svojim određenim radovima propagatori palanačkog duha, da su njihovi pesnički eksperimenti u društveno-političkom kontekstu izraz nacionalističkog duha. Ali to nije samo srpski specijalitet, taj palanački duh možemo naći i u svetskoj poeziji, npr. kod italijanskog Marinetija, ili Ezra Paunda ili kod ruskog Majakovskog, koji su svi bili eksperimentalisti. Bilo bi zanimljivo iz tog ugla preispitati i neoavangardu, ali ne kao Adorno, koji je smatrao da je neoavangarda izdala revolucionarni duh avangarde, nego pogledati na koji način će neoavangarda zagovarati utopijske društveno-političke projekte. I tu dolazimo do kritike postmoderne poezije, do problema medijskih reprezentacija moći. Šta može postmoderna eksperimentalna pesma? Da dokaže da umetnost nije nevina u političkom smislu. Da li to znači da je vera u autonomiju umetnosti narkomanska halucinacija?

U svoj toj postmodernoj osveštenosti meni smeta narcisoidni ego postmodernog subjekta, koji smatra da je njegova kritika jedina istina, koja glasi da istine nema, da je sve samo reprezentacija, i da poezija, odnosno celokupna kultura mora da bude autorefleksivna ako želi biti osveštena, na fakultetima kanonizovana.

Stalna potreba za samodefinisanjem se veoma dobro uočava i u socijalnim mrežama na internetu (Facebook, Twiter, razni forumi itd.), gde je umnožavanje lažnih identiteta svakidašnja pojava. Problem je u tome što s jedne strane postoji superznanje da je svaki identitet lažan, jer se neprestano konstruiše, a s druge strane taj lažan, virtuelni identitet itekako utiče na stvarni život. U Japanu je to već postao društveni problem, psihički fenomen koji se zove hikikomori, kad tinejedžeri provode sve svoje vreme zatvoreni u sobama, kreirajući fiktivne identitete na internetu. Međutim, mislim da bilo gde na svetu možemo uočiti taj na prvi pogled bunt protiv roditelja, a u stvari eskapziam od stvarnosti, dakle od onoga, što postmoderne strategije smatraju nepostojećim.

Mislim da je apsolutna postmoderna autorefleksija nemoguća, i da ona nije autentična naspram moderne i modernizma, da postmoderna ironija nije svemoćna. Šlegel je smatrao da je taj tip ironije van kontrole subjekta, i koja postaje samoj sebi cilj. A ta ironija neće biti svemoćna, jer nije u stanju da uništi samu sebe. Jedino bi transcendencija bila u stanju da uništi samu sebe, jer po pretpostavci, ona je svemoćna. Ali transcendecija je samo pretpostavka, hipoteza bez argumenta. Ili apsolutna poezija kojoj nije potrebno tumačenje? Mađarski pesnik iz Vojvodine, Ištvan Domonkoš je to nazvao fetišizacijom pesme. Ali ne postoji poezija bez čitanja, bez refleksije, iako je prema Pol de Manu svako tumačenje pogrešno, zato poezija nema svoju jedinu, esencijalnu interpretaciju. Odnosno možemo samo pretpostaviti da je poezija sama sebi jedina, esencijalna interpretacija. A to je kao da smo okrenuli dva ogledala jedno ka drugom, s tim da nikad nećemo uspeti videti željeni beskrajni odraz. Ipak možemo ga pretpostaviti, zamisliti, žudeti za tim nemogućim pogledom.

Pošto je apsolutna autorefleksija nemogućna, dakle u tom hendikepu, odnosno u procepima racionalnog razmišljanja počinje za mene poezija, odnosno delovanje poetskog. A za mene eksperiment u poeziji neće biti samo igra, odnosno rad sa pesničkim figurama, dakle sa materijalnošću jezika, nego i igra, rad na sebi. A ta igra ne ide bez kockanja, u pitanju su moji živci, ili sa patetičnim prizvukom: u pitanju je moj život (i život drugog, onoga koji čita poeziju). Kad pišem ili razmišljam o pesmi, o nadirućim rudimentima arhetipa, slika, reči, rečenica, ja eksperimentišem sa samim sobom. Ponekad je to igra. A ponekad ponor. Porno-ponor: jer neko će uživati u tom „veselom paklu poezije”. Kao što ja uživam u Malerovoj muzici, jer u njoj čujem tu napetost između suprotnih (zvukovnih) dimenzija. Možda nije slučajno da je upravo on izjavio da je tradicija aljkava.

Photo: Richard Kalvar
Kada smo sa Slobodanom Tišmom u njegovom stanu u Novom Sadu slušali Malerovu grandioznu pseudo-simfoniju „Das Lied von Erde” [Pesma o zemlji], shvatio sam da prostor u kome se muzika sluša, poezija čita, utiče na percepciju. Slušati Malera u kokošinjcu nije isto što i u Musikverajnu u Beču. Ali nije sigurno da kokošinjac i pozni romantizam Malera nemaju ničeg zajedničkog. Tradicija je prljavi kokošinjac, treba ga očistiti.

Kad smo sa Arpad Kolarom osmisli manifestaciju „Šinobus festival šverca kulture” onda sam negde na umu imao i tu ideju, da poezija utiče na situaciju, i obratno, situacija na poeziju. Tu se može dogoditi bilo šta, sve je neprevidivo, bez obzira na organizatorsku (ne)preciznost. Prošle godine smo smanjili dozu alkohola, doveli u red ozvučenje, i razlika se primetila: bilo je ludovanja, ali bilo je i više pažnje za poeziju. Kad neko pročita pesmu, koja je poput tri konjska šuta, onda ceo šinobus leti od sreće u nebo. Tada se na trenutak zaboravlja tradicija mržnje, svo ono zlo, koje su Mađari i Srbi jedni drugima naneli tokom istorije. Šinobus fest šverca kulture je eksperiment, koji može biti igra, ali može biti i opasan a i eto, radi pesničke rime za kraj: dosadan. Sve to zavisi od nas, tvrdi moj eksperimentalni, dakle lični odgovor na naslovno pitanje ovog teksta.

*Tekst je pisan za ovogodišnji Svetski dan poezije