Po njegovim stihovima postavljene su predstave u Teatru na Taganki i u Lenkomu.
Početkom 1980-ih počeo je sa pisanjem proze.
Voznesenski je rođen 12. maja 1933. godine u Moskvi a sa 14 godina je svoje stihove poslao Borisu Pasternaku, koji ga je pozvao u goste. Taj događaj odredio je život budćeg pesnika.
Bio je dopisni član francuske Akademije Malarme, počasni akademik nekoliko međunarodnih akademija, od 1986. godine sekretar uprave Saveza pisaca SSR-a, a od 1995. godine potpredsednik Ruskog PEN centra.
Dobitnik je više međunarodnih priznanja, između ostalog i glavne nagrade na Struškim večerima poezije, 1984. godine, a u Rusiji je nagrađen 2004. i 2008. godine Ordenom za zasluge za otadžbinu trećeg i drugog stepena.
Uvek je najbolja poslednja knjiga
Andrej Voznesenski (1933–2010) jedan je od najznačajnijih ruskih pesnika. Pasternakov učenik, zakleti modernista, objavljivao je knjige u tiražima od sto hiljada primeraka, a mogao je kao od šale da napuni stadion od 80.000 mesta. Na ulici su ga prepoznavali i zaustavljali. Njegova poezija odslikavala je dileme sovjetskog društva koje se menja. Voleo je pop-muziku, napisao je reči za popularnu pesmu „Doboš”, a potom i rok-operu.
Njegova poezija je prevođena na gotovo sve evropske jezike. Rado je bio viđen gost evropskih prestonica. „Ruska poezija, u osnovi, sastoji se od muzike”, govorio je u Torinu; „Sovjetska poezija je kao prijatno hrapavi žubor prolećnih oblaka u svađi između jutarnjeg mira i oluje”, rekao je u Parizu; „Ruski pesnici ne mogu biti larpurlatistički lišeni muzike zbog same lepote reči”, kazao je u Rimu. Boravio je i u Americi. U Njujorku je doživeo neprijatnost. U taksiju je zaboravio torbu u kojoj je bilo i hiljadu dolara. Oko dva časa po ponoći na njegovim vratima pojavio se taksista i vratio prtljag. Voznesenski je napisao pesmu: „Izgubio sam torbu, ali sam nešto našao/ Našao da Njujork nije tako strašan i surov kako se misli/ Izgubio sam torbu i našao čoveka/ A to je svakako važnije”.
Boravio je i u našoj zemlji više puta. Kao gost Udruženja književnika Srbije i izdavačke kuće „Slovo ljubve” boravio je u Beogradu 1982. godine. Tada je predstavljena njegova poema „Jabukopad”, u kojoj je glavna ličnost Pikaso. Voznesenski je kod Pikasa bio, u jednoj od njegovih kuća, godinu i po dana pre slikareve smrti. Domaćin je puštao muziku Čajkovskog, Prvi koncert. Kada je nekoliko godina kasnije posetio njegovu udovicu Žaklinu ponovo je slušao Prvi koncert Čajkovskog. Na pitanje novinara koja je njegova najbolja knjiga, odgovorio je: „Sada mislim da je najbolja ona koju sam juče napisao. Ja uvek tako mislim: najbolja je ona koju sam tek napisao”.
U Beogradu je ponovo bio, takođe na poziv Udruženja književnika Srbije, 2005. godine, kada mu je uručena nagrada „Bogorodica Trojeručica”, koju dodeljuje Fondacija „Ivanka Milošević” iz Čikaga. Poezija Voznesenskog je, rečeno je tada, „odsjaj pravoslavnog osećanja na licu moderne Rusije”. Slavni ruski pesnik je izrazio veliko zadovoljstvo što je ponovo u Beogradu i Srbiji. Promuklim, jedva čujnim, glasom pročitao je svoju novu, tek napisanu, pesmu „Bogoručica”. Pohvalio se da je u Rusiji izašao sedmi tom njegovih sabranih dela i pokazao jednu knjigu koju je sam ilustrovao, uz reči: „Ovo je moje cveće za Srbiju”.
Beogradska „Prosveta”, u biblioteci „Savremena svetska poezija”, koju je uređivao poznati srpski pesnik Miodrag Pavlović, objavila je u luksuznoj opremi knjigu Andreja Voznesenskog, dvojezično, pod naslovom: „Antisvetovi”. Ovu knjigu izabranih pesama (izbor je načinio sam pesnik) prepevao je Matija Bećković. „Voznesenskog”, napisao je Bećković, „ne razlikuju od Jevtušenka, i ta okolnost kod najšire publike Voznesenskom samo škodi. On oseća nerv epohe! Iako svetske slave, Voznesenski je pesnik svog jezika i u svom jeziku”.
Obradovao se i kada je dobio nagradu „Zlatni venac” Struških večeri poezije. U Makedoniji nikada pre toga nije bio, iako je nosi u srcu zbog skopskog zemljotresa.
Devedesetih, obratio se Amerikancima: „Mojoj zemlji preti glad. Prodavnice su prazne. Žene provode sate čekajući u redovima sa malo nade da će išta dobiti. Nema mesa. Uskoro u Moskvi neće biti ni mleka. Tražim vašu pomoć. Nahranite perestrojku”.
Pre dve godine (2008), proslavio je 75. rođendan. Rođendanska čestitka stigla je i od Dmitrija Medvedeva, predsednika Rusije, koji ga je nazvao „pesnikom epohe”. Voznesenski je odlikovan Ordenom zasluga za otadžbinu II stepena, objavljena je njegova nova knjiga i snimljen specijalni film. Zbog bolesti glasnih žica, teško je govorio, vreme je provodio u čuvenom Peredelkinu, gradiću pisaca, u dači koju je, kao i mnoge njegove kolege, dobio od sovjetske vlasti na doživotno korišćenje.
2. jun 2010. | Izvor: Tanjug, Politika, Zoran Radisavljević
