Na tom mestu okupiće se danas barem deo onih u kojima je nešto posivelo pre šest godina, na vest o smrti jednog od najvoljenijih savremenih pesnika. Onih, koji su stasavali uz njegove stihove, bilo da su ih upijali iz zbirki i čitanki, ili pevali sa “Bijelim dugmetom”, “Indeksima”, Jadrankom Stojković, Zdravkom Čolićem, Vajtom i “Teškom industrijom”…

Za Novosađane sa kojima je Trifunović, gotovo nečujno, proveo poslednjih 14 godina života, otkako je 1992. napustio ratno Sarajevo, u petak veče u “Prometeju” priređeno je veče sećanja na pesnika pamučne duše i još mekših stihova. Njegovi najbliskiji prijatelji: Pero Zubac, Zoran Kolundžija, vlasnik IK “Prometej” i Bogomir Mijatović, muzički urednik u Radio Novom Sadu.

– Duško je za života nanizao više knjiga nego godina. Tokom 73 leta napisao je 84 zbirke pesama i četiri romana (“Gola seča”, “Kazneni prostor”, “Anđel do anđela”, “Davno i daleko” – kaže Zubac, koji je s Trifunovićem drugovao gotovo četiri decenije.

Kolundžija i njegov “Prometej” u periodu od 1992. do 2001. godine objavili su 20 Trifunovićevih knjiga, pisanih uglavnom u skromnom novosadskom sobičku na pisaćoj mašini koju mu je poklonio Bogomir Mijatović.
U saradnji sa gradskim vlastima, Mijatović će nastojati da u Novi Sad dovede Ginisovu ekipu kako bi se i potvrdilo da je Duško Trifunović pesnik – rekorder u svetu.
– Više od 230 njegovih pesama muzički je obrađeno, po tome je on apsolutni rekorder i zaslužuje da mu se ime navede u Ginisovoj knjizi rekorda – najavljuje Mijatović.

Ovaj vrsni poznavalac nekadašnje jugoslovenske muzičke scene razbija predrasude da je Duško Trifunović namenski pisao stihove za popularne rok grupe i pevače.
– On je bio književnik, objavljivao je zbirke pesama, a neke od tih stihova muzičari su jednostavno prepoznali i, uz njegovu dozvolu, ukomponovali – kaže Mijatović i otkriva da je samo u tri slučaja pesnik namenski napisao stihove na ponuđenu kompoziciju.
Učinio je uslugu na molbu Ranka Bobana i napisao tekst pesme “Glavo luda”, koja je postala jedan od najvećih hitova Zdravka Čolića. Nije mogao da odbije ni Gabora Lenđela, vođu “Teške industrije” kome je na brzinu ispisao stihove “Ti si mi bila u svemu naj, naj”. Postala je to jedna od najlepših balada legendarnih “Indeksa”. I sarajevskoj skromnoj devojci sa gitarom Jadranki Stojaković sročio je stihove za pesmu “Osećam da neko dolazi”.
Nema generacije koja se nije prepoznavala u pesmama: “Pristao sam, biću sve što hoće”, “Bluz za moju bivšu dragu”, “Kad bih bio bijelo dugme”, “Šta bi dao da si na mom mjestu” i – “Ima neka tajna veza”. Ne kida se ta čudesna nit tajne veze sa Duškom Trifunovićem. I šest godina posle njegovog odlaska, njegove pesme žive za njega.

NIJE LJUBAV, NEGO ZATVOR

Mnogi veruju da jedna od najlepših Trifunovićevih pesama “Tajna veza” nosi ljubavnu poruku, a zapravo nije tako.Napisana je kao tekst za muziku jednog filma o Tahiru, čuvaru zatvora. U jednoj sceni Tahira pitaju kako je, a on zlovoljno priča kako zatvorenici odrobijaju pet, deset ili petnaest godina i odlaze, a on je, eto, osuđen da zbog posla provede nekoliko decenija u zatvoru. Tu njegovu vezu sa zatvorskim životom opevao je Duško Trifunović.

NEZABORAVLJEN
Bilo je trenutaka
kada se pesnik znao i ljutnuti
što se u javnosti češće pominju
njegove pesme pisane za “Dugme”
nego desetine zbirki poezije,
ali bi već u idućem trenutku
znao da kaže:
– Nema gore sudbine
nego biti zaboravljeni pesnik.
Ja sam pišući za Čolu,
Bregovića, Jadranku,
postigao da me narod ne zaboravi.
Nadišle su me moje pesme,
one mogu da žive za mene…

izvor:novosti.rs