Ništa više nije kao ranije. Čak ni kašalj.

Eto, spopalo me neko kašljucanje pre par dana, al’ da vidiš – napada samo izjutra. Preko dana se primiri, ti misliš sve je u redu, al’ izjutra sve iznova isto. Ti bakterijsko-virusni-dušmani znaju gde i kada da udare.

Nekada se, bre, znalo i šta je kašalj, i kako da ga zgaziš, k'o mače muškatlu. Ali sad, jok. Ovo su neki mutanti. Očigledno, sve se menja (zbogom ostaj, doviđenja). Da parafraziram, tim povodom, mog prijatelja grčkog filozofa Heraklita koji bi me sigurno utešio rečima: “Jedan isti kašalj nikada ne možeš imati, sve novi i novi kašljevi dolaze.”

Da li to znači da se tom beskonačnom nizu iritacija treba suprotstaviti adekvatno beskonačnim nizom čajeva, aspirina…

Iskreno – ne znam. Ali znam da ne treba smetnuti s uma ni ono maksimu koja izjednačava nedostatak verbalne komunikacije sa jednim od plemenitih metala: “Ćutanje je zlato.”

Stoga, možda ovog jutra budete više uživali u muzici. Uz lepršave note za razbuđivanje, razmislite malo i o temi koja mene muči od detinjstva, kada sam prvi put čuo malopre izrečenu mudrost, a kojoj još nisam našao smišljeno objašnjenje.

Naime, ako je “ćutanje zlato”, šta je onda srebro?