POSLEDNJA TURA

Dani prolaze, sunce izađe i zađe, a meni, u utrobi nešto igra. Nemaš pojma koliko mi nedostaješ. Mislim da sam bio srećan čovek, sve do te večeri kada sam te upoznao i kročio u tvoje rajske odaje ispunjene mirisima života. Mislio sam da sam jak, ali nisam. Došao sam kod tebe nepripremljen, popio nokaut u prvoj rundi kao početnik i umesto da predahnem malo, odmah nasrunuo ponovo. Bilo me je briga za tvoju reputaciju srcelomke. Zarobila si mi srce. Nisam verovao da takva ljubav postoji. Udvarali smo se jedno drugom korak po korak, gradili poverenje, a onda je sve otišlo u pizdu materinu! Nema dana a da ne mislim na tebe. Noćima se prevrćem po krevetu, ne mogu da zaspim. Srećo, nado, živote! Nešto se isprečilo između nas, a šta je to, Bog će ga znati. Ti si spas, ti si pakao, volim te, mrzim te. Nisam navikao da budemo razdvojeni. Kada me pitaju za tebe, ja samo kažem, nemaš pojma koliko je lepa. Najlepša je u svojoj kariranoj, crveno beloj kombinaciji. Sećam se svih naših sastanaka, rastanaka vrlo malo. Ostavljao sam sve samo da bih te na trenutak video. Prijatelje, posao, porodicu. Tvoja mudrost je najveća, tvoj osmeh najlepši, tvoj miris opija. Društvo kaže da ponekada pitaš za mene. Kada prođem pored tebe skrećem pogled. Plašim se, a u isto vreme hoću da kažem celome svetu koliko te volim. Zbog tebe sam često dobijao hrabrost da kažem pravu istinu, da kažem sve što mi leži na duši. Moram biti sa tobom, moraš biti samnom, flertuješ sa drugima, ja brzo zaboravljam. Nijedna druga nikada neće imati srce moje. Voleo bih te još više, ali ne znam kako. Nedostaješ mi, moja kafano…

ZAGRLJAJ ULICE

Nema naglog buđenja bez bola. Onaj osećaj, kada oči samo što ne iskoče. Bespomoćan sam. Vrištao bih, a ne mogu. I da mogu, niko me ne bi čuo. Bol u bubrezima, bol u utrobi, i tako već danima. Ne treba mi budilnik. Oštro cepanje u telu od kojeg ne znam da li mi se povraća ili kenja u isto vreme. Bol. Jebeni bol. Betonska podloga i pocepani ćebići polako uzimaju svoj danak. Prohladno jutro. Reka lagano teče noseći đubre. Češem se po masnoj bradi i vašljivoj kosi dok krv pokušava da se probije do ledenih stopala. Još jedno jutro, još jedan dan i još jedan cilj. Uvek isti. Preživeti do sutra. Sređujem svoje prnje trudeči se da ne napravim nered u najvećoj dnevnoj sobi na svetu. Ja sam odpadak društva, pikavac koji zgaziš kada popušiš cigaru, govno koje preskačeš da ne uprljaš obuću, osoba kojom plašiš decu. Jednom rečju, klošar. Dan za danom na betonu. Gledam na sat. 07:35. Čudo šta sve možeš pronaći kada preturaš po kantama u bogataškom kraju. Tako sam i našao ovaj sat. Stari vlasnik je smatrao kako je ispao iz mode pa ga je frljnuo u đubre. A sat savršeno dobar i radi. Nisam hteo da ga trampim za lovu iako mi uvek treba. Zadržao sam ga. Neka me podseća kako sam nekada bio čovek. Vreme je da se krene. Pravac osnovna škola.

Namestio sam se iza drveta, baš kod onog gde bradati dekica prodaje semenke, žvake i lizala deci. Čekam je da naiđe. Sa rančićem na leđima, upletenim kikicama i roze patičicama. Moja ćerka. Peti razred. Posmatram je krišom. Ne smem joj prići. Verovatno bi dete počelo da vrišti kada bi je po ramenu potapšala kreatura nalik meni. A i šta da joj kažem? Kako da joj objasnim gde sam nestao, zašto se nisam pojavio na njenoj školskoj priredbi pre par godina i ko je onaj čovek sa kojim sada živi njena mama? Srce me boli. Hoće da iskoči. Ona priča sa drugaricama i smeje se, ja plačem i pričam sam sa sobom. Zvonilo je. Deca su utrčala u školu. Jedan klinac je čuvši zvono bacio beli zamotuljak u kantu i pohitao ka vratima. Potencijalni doručak! Uzimam ga sa vrha kante, mirišem i odvijam. Burek! I to sa mesom! Još uvek mlak. Milina. Nema biranja. Ko bira za njega je gradsko groblje, parcele za beskućnike. Jedeš sve što nema baš odbojan miris i drečavu boju. Za dobrog klošara nema lošeg parčeta hleba.

Odlazim na raskrsnicu kod bolnice. Iz jedne od kesa koje stalno vučem sa sobom vadim sunđer i brisač za šoferke. Treba uzeti neki dinar, kupiti alkohol koji će noći učiniti toplije. Crveno svetlo. Sad.

– Da operem gazda?

– Neka ne treba!

– Ma da operem ipak.

Počinjem da trljam znajući da pravim još prljavije ali jebiga. Namrštena faca provlači ruku kroz prozor i pruža siću.

– Drži! – dere se i dodaje gas.

Sedam dinara.

– Hvala gazda!

Ima ih koji ne daju ništa, ima koji hoće da biju, ima ih koji vade po 200 dinara samo da bi zadivili gusku na sedištu pored. Moraš uvek nešto da radiš. Najbitnije je da ti mozak uvek bude u spidu. Ako zastaneš na trenutak, postoji mogućnost da se setiš koliko si sjeban, da provališ kako nosiš iste gaće 10 dana, da ukapiraš da smrdiš kao kvantaška pijaca u nedelju veče, da se setiš kako si razočaran u ljude, razočaran u društvo, razočaran u ljubav, razočaran u ceo jebeni svet!!! Uh smiri se, smiri se, diši duboko. Ne treba ti to sranje sada. Znam da je autoput blizu i da je most zgodan za skok ali nećemo o tome. Svađam se sa svojim mozgom. Pametniji popušta ali ga ja za svaki slučaj natopim alkoholom. Pokušao sam da se ubijem na početku, nije išlo. Shvatio sam to kao znak. Neka nevidljiva sila me sačuvala. Počela je kiša. Ništa od daljeg posla.

Obilazim po bolničkom krugu. Preturam kante u nadi da ću naći ostatke od ručka ili mrvicu keksa koji je neki pacijent slučajno bacio. Par gnjecavih krompira, gutljaj koka kole zaostao u zgužvanoj flaši i pola bajatog hleba koji sam kupio od brisanja šoferki, dovoljno za današnji ručak. Prijatno.

Pružam ruku u nadi da će neko udeliti nešto ali slaba vajda. Prave se da me ne vide, ali moj miris ne mogu izbeći. Smrdim za medalju. Jednom sam pročitao u Zabavniku istraživanje nekog doktora koji kaže da koža sama počinje sebe da čisiti nakon mesec dana bez higijene i da ispušta specijalnu aromu. Laže mamu mu jebem. Laže kao pas. Ponovo sam pišao krv. Peti put za nedelju dana. Ali Bože moj, ne treba preterano brinuti o zdravlju, od smrti još niko nije pobegao.

– Udelite neki dinar – pružio sam ruku ka prolazniku.

Čovek prolazi pored mene, pogledi nam se sreću. Prepoznaje me. Ispod sve ove rasčupane kose i brade, pocepane i prljave garderobe, on me ipak prepoznaje. Prepoznajem i ja njega. Drug iz srednje škole. Drug iz klupe. Zbunjen, brzo okreće glavu na drugu stranu, kao hvata se za mobilni, okreće nekog i prolazi. Jebiga matori, nismo više ista kategorija. Vetar pojačava tempo. Uskoro će i zima. Za mene ne prva na ulici. Uvek je zajebana. Imao sam tu nesreću da svoj ulični život započnem baš za vreme zime, negde oko svetog Nikole. Kada dojadiš svim prijateljima, poznanicima, kada stave katanac na prihvatilište, kada shvatiš da nemaš zimsku jaknu, normalne čizme, kada pokisneš pa se probudiš sa temperaturom 40 i povraćanjem, spreman si. Ako preživiš prvu zimu, Bogovi ulice su te pogledali.

Ulazim u gradski bus. Kartu nemam naravno. Tu sam da se zagrejem. Vozim se bez cilja ulicama grada. Bežim na zadnje sedište. Manje sam upadljiv nego kod srednjih vrata. Posmatram ljude. Priželjkujem da nekoj ženi koja se vraća iz kupovine ispadne jedna šargarepa ili paradajiz na pod ili nekom detetu bombona pa da ja to pokupim.

– Karte na pregled – čulo se u prednjem delu.

Kontrola. Vožnja je za mene gotova. Prilazi i gleda me. Ne pita me ništa, ne pričam mu ništa. Zašto bi pravili scenu. Čekam sledeću stanicu, kupim svoje kese, izlazim napolje. Reklama supermarketa šljašti. Mami te da priđeš i potošiš i ono što nemaš. Znam da u posebnu kantu stavljaju robu kojoj je istekao rok. Grickalice, slatkiši, krem sirevi, testenine. Nema toga što moj stomak neće svariti uz pomoć dobre doze alkohola. Stavljam u kesu sve što nisu načeli psi lutalice i pacovi koji trčkaraju oko kante. Proveravam bocu. Pola litra rakije najgoreg kvaliteta. Najbolje grejno telo sa najbržim grejnim efektom. Gledam na sat. 20:43. Za danas je dosta. Vraćam se u svoju, kutiju ispod mosta…

RENT-A-KARA

Lagano sam se protegnuo u krevetu. Roletne nisu spuštene do kraja, sunce je stidljivo obasjavalo polovinu sobe. Nisam video koliko je sati ali sigurno je prošlo podne. Pokušao sam da ustanem nečujno. Ona spava pored mene. Nemam ništa na sebi. Nema ni ona. Povukao sam nehotice čaršav i otkrio je do pola. Na sreću nije se probudila. Ne znam koliko ima godina, uostalom, to nije ni važno. Mislim da je tu negde oko šezdesete. Rekao bih to po pegama i opuštenoj koži na rukama. Austrijska baba. Puna kinte. Otišao sam u kupatilo pod tuš. Ribam znoj i prljavštinu sa sebe. Dušu neću moći oprati nikada ma koliko se puta istuširao. Trljao sam se temeljno. Pogledao sam ga. Izmučen je, prepun vena koje su poiskakale. Pošteno je radio noćas. Pošteno zaradio svaki evro. Moj penis, parče mesa od nekih dvadesetak centimetara. Ja sam žigolo. U svetu prodaje i kupovine nisam imao mnogo toga na raspolaganju za prodati a kamoli kupiti. Ništa osim svoga tela…

Rođen sam u malom gradu, u centralnoj Srbiji, sa lošim životom iza sebe i još gorom perspektivom ispred. Perspektiva ravna nuli. Nikada nisam voleo rano ustajanje i poslove od osam sati dnevno u fabrici. Plavi mantil mi se gadio. Živeo sam od danas do sutra, krao Bogu dane, povremeno neki poslić čisto da se preživi.

Onda je stigao poziv. Javila se drugarica iz srednje, Bilja. Devojka koja je na vreme shvatila da ovde nema leba. Zapalila je u Beč, ušla u posao, osetila kintu i setila se prve ljubavi. Trebali su joj ljudi za rad na građevini. Pošto je znala da poznajem i kurtu i murtu, zadužila me oko pronalaska desetak radnika kao i da ja pođem sa njima obavezno. Uslovi odlični. Plaćen smeštaj i hrana, plus strane dnevnice. Dovoljno da nahvatam gladne ljude za manje od nedelju dana. Papiri su bili gotovi za mesec dana, torbe spakovane. Beč, eve me.

Radno mesto, nadzornik na gradilištu. Možeš misliti. Ja koji nisam znao ni mešalicu da uključim, ali sam se sa belim šlemom na glavi kao neko mudo vrteo oko zgrada. Danju na gradilištu, noću u Biljinom krevetu. Nije bila neka lepotica, ali za taj keš koji sam dobijao morao sam malo i da se žrtvujem. Imao sam kintu a nisam radio, imao sam smeštaj i auto, imao sam pičku na koju nisam trošio keš. San jebote. U takvim trenucima pomislo sam da sam uhvatio Boga za muda i počeo da se ponašam kao kreten. Proradio Balkanski mentalitet. Dobro, ja sam kreten oduvek bio. Ovo je samo predstavljao prelazak na viši stepen kretenizma.

Pojačao sam piće, uhvatio se sa nekim Bosancima, malo belog po nosu, tuče po diskotekama i malo po malo Bilja me izbacila na ulicu. Jebiga, kao što rekoh, balkanski mentalitet je čudo. Odvojena kinta se brzo istopila. Ili drugi posao ili ispružena ruka na ulici. Počeo sam da radim kao konobar u hotelu. Ono kao, izvolite, šta ćete popiti, pojesti, ljubim ruke i te fore. Fuj. Mrzeo sam ih sve, ali stisnuo sam zube i trpeo. Jedne subotnje večeri tokom prijema, jedna od redovnih gošći hotela je popla malo više to jest prepila kao svinja i zamolili su mene da je odbacim njenim kolima do kuće. Ok, u svakom slučaju bolje od pranja čaša sa Šiptarima. Stavio sam je na zadnje sedište, pogledao adresu, proverio na mapi grada i krenuo. Predgrađe, fensi kraj. Stigao sam, pozvonio, niko da otvori. Možda živi sama. Krenuo sam da preturam po njenoj torbi, našao ključeve i uneo je unutra. Kuća kao zgrada, zamak na tri nivoa. Spustio sam je lagano na krevet a ona je počela da me mazi po kosi i ljubi onako pijana. Mirisala je na neki skup parfem. Nisam znao baš dobro nemački ali sam provalio da mi priča kako hoće da ostanem. U mraku nije izgledala toliko staro. Čak šta više, posle dva pića bila je sasvim ok. Svukao sam sve sa nje, navukao čaršav preko i bacio se na posao…

Miris kafe me probudio. Devet ujutro. Otvorio sam oči. Majko mila! Na dnevnom svetlu je izgleda sablasno! Eksirao sam kafu i potražio pantalone da se obučem. Pružila mi je vizit kartu i 500 evra. Rekla da je do sada plaćala 400 ali da ja imam bonus. Kokoška, nije znala da sam joj sinoć dok je ležala na zadnjem sedištu auta drpio 200 evra. Uzela je moj broj, rekla da će me preporučiti kod nekih ljudi i da ako sam zainteresovan mogu dobru lovu da uzmem. Ostalo je istorija…

Poslovne večere, sastanci, zabave. Prvih par puta je bilo mučno. Ispovraćaš sve ono što si jeo prethodnih par dana, udahneš duboko vazduh i naskočiš na babu čije sise dobacuju do pupka a pička je veličine cipele 47 dok ona svo vreme vrišti šnel, šnel i fantastiš. Bljak. Ojačao sam. Ojačao sam toliko da sam imao osećaj kako bi mogao da jebem crkotinu dok oko mene lete mušice. Ušao sam u elitu. Zvali su me dečko sa alatkom. Imao sam svoju tarifu, imao sam svoju menadžerku koja je vodila računa o meni a i ja povremeno o njoj. Radilo se svuda. Devojačke večeri, ispraćaji u penziju, standardni seks vikendi po banjama i jezerima. Nije bilo biranja. Koja zavrti kešom njen sam. Ona kupuje snove na jedno veče, mene miris love drži da ne povratim od njene lepote. Rekao sam sebi, par godina najviše ovoga posla a onda neka kafanica ili neki butik da se otvori, da se polako povučem iz kuplerisanja. Kurva sudbina je imala druge planove…

Sve čega sam se dohvatio je propalo. Morao sam da prihvatam poslove i koje pre nisam radio. Da pristanem da me snimaju kamerama, mažu izmetom, da me perverzni dekica bičuje po guzi dok mu zadovoljavam ženu, sve boleštine koje samo ljudski mozak može da smisli. A onda se jedno veče nije digao. Šok. Nikada mi se to nije desilo. Doktor je rekao da moram da povedem računa o zdravlju, pitao me čime se bavim. Slagao sam da sam menadžer. Preporučio je da smanjim piće i cigarete. Znači, vijagra na svoju ruku, za svaki slučaj. Bolje to nego da batalim drogu i alkohol. I tako evo duže od decenije…

Pogledao sam se u ogledalu. Propadaš stari, propadaš. Stomak je počeo da se opušta. Kosa sa strane je polako sedela. Bližio sam se kritičnoj granici četrdesete godine. Uskoro me neće hteti niko. Stizale su mlade snage sa Balkana da popune moje mesto. Neće mi vredeti ništa ni skupa odela, ni dobre cipele i satovi, ni ponašanje iskusnog švalera. Sve to pada u vodu kada kita prestane da se diže na svaku babu. Umio sam se ponovo hladnom vodom. Šta ja koji kurac radim? Dokle više? Ima li kraja svemu ovome? Dobro smem da se pogledam u ogledalo a da ne pljunem. To je to. Prestajem! Kraj, nema više! Vraćam se kući makar kopao kanale. Jeste da sam ispao đubre, nisam se javljao godinama nikome, ali svi mi dole nedostaju. Majka, otac, sestra, ekipa iz ulice, pivo ispred prodavnice, roštilj kod Šiptara. Jedna suza se otela i kanula na lavabo. Nostalgija je zajebana stvar. Vratio sam se u sobu. Probudila se.

– Dobro jutro, ili bolje reći dobar dan – rekla je.

– Dobar dan.

– Tuširao si se?

– Aha.

– Kako si?

– Nije loše… Mislim da sada moram da pođem.

– Žuriš nekuda?

– Tako nekako.

– Sačekaj trenutak.

Iz torbe je izvadila novčanik i počela da maše novcem.

– Ovo je za noćas… Šta kažeš za novi krug? Frizera imam zakazano tek popodne. A ovo je da se malo počastimo.

Kesica sa belim prahom pala je ispred mene. Pogledao sam je u oči, zatim u oklembešene sise, pa u lice puno bora. Pogledao sam u novčanik na komodi, u kesicu sa drogom. Uhvatio sam je za nogu, po njoj posuo koks. Uvukao sam nepravilnu liniju dok sam ostatak pokupio prstom i utrljao po kiti. Jebeš penziju. Ko želi da živi večno? Novi krug…