0

DANIJEL GENOV: DVE PRIČE

KUĆA U FRANCUSKOJ ULICI

 

 

Bilo mi je dvanaest godina kada su mi roditelji saopštili da su odlučili da napustimo naš grad i preselimo se u Beograd, jer su pronašli posao u jednoj srednjoj školi. Ideja o preseljenju, nije se dopala ni meni, a ni mojoj mlađoj sestri. Bili smo svesni toga da, odlaskom u Beograd, moraćemo da se odaljimo od društva iz našeg rodnog grada, gde smo proveli najlepše godine detinjstva. Mislili smo da se nećemo navići na novu sredinu i novo društvo. Mnogi naši drugovi su govorili kako bi pola svog života dali, kada bi im se pružila mogućnost da žive u nekom velikom gradu, ali u to vreme, moja sestra i ja, nismo tako razmišljali, smatrajući da nam se više dopada da živimo u našem malom gradu, nego u prestonici. Najteže nam je palo kada su nam roditelji rekli da će prodati našu kuću, kako bi u Beogradu kupili trosoban stan. Inače, na Slaviji smo imali jedan dvosobafrancuska-ulica-2n stan, nasleđen od očeve rođene tetke. Sestra i ja smo bili protiv toga da se kuća proda, trudili smo se da ubedimo roditelje da kuću ne stave na prodaju, govoreći kako nam nije potrebno da kupujemo trosoban stan, jer će nam biti sasvim dovoljno da živimo u dvosobnom stanu. Međutim, nismo uspeli da ih ubedimo. Našu kuću u Francuskoj ulici, prodali su tri meseca nakon što smo se doselili u Beograd. Za kratko vreme, prodali su stan koji smo nasledili od očeve tetke i kupili trosoban stan.

 

*

 

Godine su prolazile. Sestra i ja smo se navikli na život u Beogradu. Upoznali smo nove ljude i stekli nova prijateljstva. Bio sam na trećoj godini studija, na pravnom fakultetu, kada sam došao na pomisao da posetim rodni kraj, posle dugi niz godina. Nestrpljivo sam čekao da mi se završi junski, ispitni rok, pa da odem u svoj rodni grad, odlučivši da posetim jedne svoje rođake, kod kojih mi je bilo u planu da ostanem nekoliko dana. Pozvao sam sestru da sa mnom krene, ali je ona odbila, rekavši mi kako bi sa zadovoljstvom krenula, ali bitnije joj je bilo da sa svojim dečkom otputuje kod njegovih roditelja, koji su živeli u Budvi, planirajući da tamo ostane petnestak dana, tako da mi je preostalo da sam krenem.

 

*

 

Kad god bih nekud autobusom krenuo, navika mi je bila da slušam muziku na mp3 plejeru ili čitam neku knjigu, ali više sam praktikovao da se na sedištu opustim čitajući knjige. Pre pristizanja, završavao sam sa čitanjem jedne knjige, u kojoj glavni lik, posle dugi niz godina, dolazi u svoj rodni kraj i tamo se zaljubljuje u jednu devojku, zbog koje odlučuje da zauvek ostane tu. Sklopio sam knjigu i stavio je u ranac, gde sam spakovao svoje najpotrebnije stvari, jedva čekajući da izađem iz autobusa. Na stanici me niko od rođaka, kod kojih ću biti, nije čekao. Trebalo je da me sačeka Oliver, brat od tetke, ali još dok sam bio kod kuće i spremao se da krenem, stigla mi je od Olivera sms poruka u kojoj mi se izvinjavao što me ne može na stanici sačekati, zbog nekih obaveza. Dao mi je svoju novu adresu. Inače je Oliver, do pre pet godina, živeo par ulica dalje od Francuske ulice, a sada se nalazio u sasvim drugom delu grada.

Izašavši iz autobusa, nekoliko trenutaka sam stajao kraj klupe, razmišljajući da li da se najpre uputim ka Oliverovoj kući ili da pođem ka Francuskoj ulici. Ipak sam se odlučio da najpre posetim ulicu u kojoj sam nekada živeo, kako bih bacio pogled na kuću u kojoj sam proveo svoje detinjstvo. Zanimalo me je, ko su sada vlasnici te kuće, setivši se kako mi je Oliver, jednom prilikom, rekao da je moja nekadašnja porodična kuća promenila nekoliko vlasnika, u poslednjih nekoliko godina, ali nije znao imena trenutnih vlasnika.

Što sam se više približavao Francuskoj ulici, osećao sam sve veće uzbuđenje i želju da što pre ugledam kuću, razmišljajući kako će mi ta kuća probuditi mnoge uspomene. Zašavši u ulicu, primetio sam da je kaldrma bila zamenjena asfaltom. Zastao sam u blizini kapije i s dozom nostalgije netremice gledao ka kući, osetivši po ko zna koji put kolika me je žalost obuzimala pri samoj pomisli na to što su tu kuću moji roditelji davno prodali, a i dalje je bila gotovo ista kao iz perioda kada sam tu živeo.

Iz kuće je izašla jedna mlada, izuzetno lepa devojka, obrativši mi se:

„Sa prozora sam vas primetila da gledate ka kući. Da li nekoga tražite? Da li mogu da vam pomognem?“

„Hvala vam što ste ljubazni! Ne, ne tražim nikoga. Samo sam hteo da vidim ovu kuću, jer…

„Ova kuća, da znate, više se ne prodaje. Do pre par dana, na oglasnoj tabli je stajalo da je kuća na prodaju, a inače je ta tabla stajala oko mesec dana. Moj otac je želeo da prodamo ovu kuću i kupimo neki stan u stambenoj zgradi, ali ja i moja majka smo uspeli da ga ubedimo da odustane od prodaje kuće i kupovine stana. Iskreno, ova kuća je toliko prelepa, tako da ne postoji stan za koji bih je menjala. Vi ste, verovatno, nedavno videli tu oglasnu tablu ili vam je neko rekao da se kuća prodaje, pa zbog toga ste…“

„Ne, nisam ni znao da je ova kuća bila na prodaju.“

Devojka me je zbunjeno pogledala, i tek što je nešto htela da izusti, rekao sam joj:

„To je kuća koju je sagradio moj deda. U toj kući sam proveo svoje detinjstvo, i dan danas mi je žao što su moji roditelji prodali kuću kada mi je bilo dvanaest godina. Danas sam ovde došao, posle dugi niz godine, i osetivši nostalgiju, odlučio sam da prošetam ovom ulicom i bacim pogled na kuću u kojoj sam nekada živeo.“

Devojka se blago osmehnula i rekla mi:

„Znači tako, a ja sam mislila da ste došli s ciljem da kupite kuću.“

„Kada bih imao dovoljno novca, i kada bi se ova kuća prodavala, sa zadovoljstvom bih je kupio. Moram priznati, možda nije bilo lepo s moje strane što sam stao i zurio u kuću, ali obuzela me je nostalgija za nekim davnim uspomenama, te nikako nisam mogao da odolim, a da ne zastanem i malo posmatram kuću.“

„Mogu da zamislim koliko vam je teško bilo kada ste se iselili sa roditeljima. Ipak ste ovde, kako ste rekli, proveli detinjstvo. Ja ovde nisam provela detinjstvo, ovde živim već četiri godine, a ovu kuću sam veoma zavolela, tako da bih bila jako tužna kada bih morala da se iselim odavde.“

 

*

 

Uveče sam izašao u grad sa Oliverom. Bio je dogovor da se nađemo sa Kristinom, njegovom devojkom, ali i sa Kristininom novom drugaricom, Anastasijom, a potom da se uputimo u Oliverov i Kristinin omiljeni kafić.

Stajali smo pored fontane i nestrpljivo iščekivali Anastasijin i Kristinin dolazak, koje su kasnile oko dvadesetak minuta. Napokon smo iza nas začuli Kristinin glas kako nam se izvinjava što su malo zakasnile. Oliver i ja smo se okrenuli u istom trenutku. Pored Kristine, na moje veliko iznenađenje, stajala je devojka koja je živela u mojoj nekadašnjoj kući i s kojom sam razgovarao, nakon što me je videla da gledam u pravcu kuće. Osmehnuli smo se jedno drugom.

„Ovo je moja drugarica…“, pokazavši rukom ka Anastasiji, počela je Kristina da govori.

Sve vreme gledajući u Anastasiju, prekinuo sam Kristinu usred rečenice, rekavši:

„Ja i tvoja drugarica se već znamo, samo se nismo predstavili jedno drugome.“

„Da, sreli smo se danas, kada je on stajao pred mojom kućom u kojoj je on nekada živeo“, rekla je Anastasija, potom mi je pružila ruku i dodala: „Ja sam Anastasija. Drago mi je što se srećemo po drugi put.“

„Ja sam Ognjen.“, rekao sam uz osmeh.“ „Takođe, drago je i meni. Život je prepun nekih neočekivanih slučajnosti.“

 

NININ POVRATAK

 

1.

 

letter-from-italy

http://images.photowall.com

Jednog hladnog januarskog dana, pozdravio sam se sa Ninom, pre nego što je krenula u Italiju. Obećala mi je da ćemo često biti u kontaktu i da će mi se javiti preko skajpa, još po dolasku u Italiju, kako bi mi ispričala kako joj se čini dom njenog budućeg muža, kako je dočekana od strane njegove porodice i kako joj se dopalo mesto u kojem će započeti novo poglavlje života. Međutim, kako je otišla, tako je prekinula kontakt sa mnom. Nije mi se javila ni prvog dana po dolasku, niti kasnije. Fejsbuk profil je deaktivirala. Na skajpu se nije ni pojavljivala, kao ni na viberu.

Nina i ja smo počeli da se družimo još u studentskim danima. Bilo mi je čudno što je tako neočekivano prestala da mi se javlja, znajući da sigurno postoji neki vrlo ozbiljan razlog što nije ispunila obećanje koje mi je dala.

„Nina se udala za bogataša, koga je upoznala u Grčkoj, pa je baš zabole uvo za nas s kojima se družila u Srbiji.“, rekao mi je Luka, moj kolega sa fakulteta, kada smo, jedne večeri, izašli na piće.“

„Ne, ne verujem da je to u pitanju.“, rekao sam.“ „Ne verujem da bi ona tek tako izbacila ljude iz svog života, s kojima je godinama bila bliska u svojoj rodnoj zemlji. Dobro je poznajem. To ne liči na nju. Mora da je neki drugi razlog u pitanju.“

„Nema tu drugog razloga. Udala se za italijanskog bogataša, pa je više ne zanima da ima kontakte s ljudima iz skromnijih porodica, da ne kažem siromašnih.“

„Mislim da tu postoji nešto drugo. Možda joj je muž zabranio da bude u kontaktu sa drugovima iz Srbije. Možda je taj Italijan ljubomoran.“

„A zar se ne sećaš kako je ona govorila da njen Italijan nije ljubomoran?“

„Sećam se, o tome nam je pričala neposredno po povratku iz Grčke.“

„Onda, zašto se čudiš? Sigurno ona sama ne želi kontakt sa nama. Ona je sada novopečena bogatašica, koju ne zanimaju ljudi koji nisu bogati poput nje.“

„A zar ti nije palo na pamet, možda je Italijan glumio da nije ljubomoran, dok je nije odveo u Italiju i dok se nisu venčali tamo i…“

„Ko je ljubomoran, to pokaže još na početku veze.“

„Ali ima i onih koji to ne pokažu dok su u vezi, već nakon što se venčaju. Pre bih rekao da je to u pitanju.“

„Jasno mi je koliko ti je Nina draga, ali prestani da razmišljaš o tome kako je ona prisiljena na to da prekine kontakte sa nama. Prihvati činjenicu da je tako postupila, jer je više ne zanimamo kao društvo.“

Koliko god da me je Luka ubeđivao da je Nina svojevoljno odlučila da prekine kontakt sa nama, nisam mogao u to da poverujem, jer to mi nije bilo ni na kraj pameti. Da sam bar imao broj telefona Ninine majke, preko nje bih saznao šta se to sa Ninom dogodilo. Ninina majka se, pre četiri godine, preudala za nekog Makedonca, u okolini Bitolja. Ninin otac je umro još u vreme kada je Nina išla u srednju školu. U našem gradu, nije imala rodbine, kod koju bih se raspitao za nju. Osim što se Nina družila sa mnom i sa Lukom, takođe se družila i sa Irenom, koja joj je bila drugarica iz srednje škole. Prilikom jednog razgovora sa Irenom, kada sam je sreo u centru grada, rekla mi je:

„O Nini, veruj mi, ne želim više ništa da znam. Ispala je baš bezobrazna. Obogatila se, pa je zaboravila na ljude koji su joj ovde nešto značili. Kad se samo setim, koliko sam joj lepe stvari činila. Sve je od mene prepisivala u srednjoj školi, a sad ni da mi se jednom porukom javi.“

„I ti razmišljaš isto kao i Luka. Možda ima ozbiljan razlog što nam se ne javlja. Ne možemo da razmišljamo na taj način, a da nemamo pojima ni šta se sa njom dogodilo.“

„Ja o njoj više ne želim ni da razmišljam. Molim te, ne spominji mi je više.“

 

2.

 

Početkom proleća, kada sam prestao da se nadam, da će mi se Nina javiti u skorije vreme, stigla mi je sms poruka od nje: „Jutros sam se vratila iz Italije. Ovog puta, zauvek. Hoćeš li da se vidimo uveče? Imam da ti ispričam toliko toga.“

Nekoliko trenutaka sam zamišljeno zurio u mobilni, razmišljajući da li da joj postavim pitanje, zašto mi se nije javljala, dok je bila u Italiji ili da to pitanje, kao i mnoga druga koja su mi padala na pamet u vezi nje, ostavim za trenutak kada se budemo našli, mada sam osećao nestrpljenje da što pre saznam šta se sve sa njom dogodilo od dana kada je otišla iz Srbije. Ipak sam se odlučio da joj samo napišem da želim da se vidimo, dodavši da bi mi odgovaralo da se vidimo oko devet uveče, u našem omiljenom kafiću, na šta je ona napisala da joj odgovara u to vreme.

Neko vreme sam razmišljao da se čujem sa Lukom i Irenom, kako bih ih pitao, da li im se javila Nina, ali sam odustao, odlučivši da se sa njima ne čujem, dok ne budem razgovarao sa Ninom. Pretpostavljao sam, Luka i Irena će mi reći kako sam lud, ako odem da se nađem na piće sa Ninom, s obzirom na to da nam se nije javljala za vreme boravka u Italiji.

Tačno u devet, ušao sam u kafić. Nina je je već bila stigla. To je bilo prvi put da ona stigne pre mene. Od ranije, obično bih je sa Lukom i Irenom čekao oko petnastak minuta, jer je uvek kasnila. To je Ireni i Luki smetalo, dok sam ja uvek bio vrlo strpljiv, kad god bih nekoga čekao malo duže.

Njen izraz lica je odavao tugu, uočio sam, čim smo se pozdravljali i ljubili u obraz jedno drugo.

„Mislila sam da pozovem Luku i Irenu, ali odlučila sam da se najpre sa tobom vidim.“, rekla je Nina.“ „Znam da ćeš me obasuti pitanjima. Dugujem objašnjenje tebi, Luki i Ireni. Možete slobodno da mi prigovarate što vam se nisam javljala sve ovo vreme.“

„Neću ti ništa prigovarati, Nina. Sigurno si imala veliki razlog za to. Mogu samo da nagađam šta se to sa tobom dogodilo, pa nam se nisi javljala. Ne verujem da si svojom voljom tako postupila.“

„U Italiji me je dočekalo nešto što ni u košmarima ne bih doživela. Sve ću ti ispričati.“

Prišao nam je konobar. Naručio sam produženi espreso. Nina je sačekala da se konobar povuče, kako bi nastavila svoju ispovest:

„Kada sam se našla sa Rencom, mislila sam da je moj život počeo da prerasta u bajku, o kakvoj sam sanjala celoga života. Pogotovo sam bila sigurna da je moj život zaista postao poput bajke, čim sam se našla pred Rencovom vilom. Verovala sam da me iza tih luksuznih zidina ništa neće razočarati. Nažalost, prevarila sam se. Prvo razočarenje je bilo kada me je upoznao sa svojom decom, iz prvog braka. Ima troje, jedno od pet, drugo od sedam i treće od osam godina. Jeste da sam znala za njegov brak, ali nisam imala pojima da ima troje dece. Bila sam besna na njega što mi je sakrio tu činjenicu, mada sam bila svesna da mi njegova deca ništa ne smetaju. Pošto volim njega, zavoleću i njegovu decu, to sam mu priznala, ali sam užasno bila povređena što je sakrio to od mene. Kao što sam ti obećala, odlučila sam da ti se odmah javim putem skajpa, to sam rekla Rencu, na šta mi je on strogo zabranio da nastavim kontakt sa bilo kojim prijateljem iz Srbije. Rekao mi je kako će mi dozvoliti samo da se sa majkom čujem, ni sa kim drugim. Neko vreme sam se raspravljala s njim, govoreći mu kako nema pravo da mi bilo šta zabranjuje, pogotovo ne kontakte sa prijateljima. Postavio mi je uslov da moram da prekinem kontakte sa prijateljima iz Srbije i da ugasim profile sa svih društvenih mreža, inače će me vratiti odakle sam došla, pritom mi je uzeo i mobilni. Nije mi preostalo ništa drugo, nego da prihvatim njegov uslov, verujući da će on vremenom prestati da mi zabranjuje sve te stvari koje nije smeo da mi zabrani. Na moju veliku štetu, nisam znala ni tvoj broj napamet, ni Lukin, ni Irenin, inače bih vam se javila preko fiksnog. Vrlo brzo sam upoznala neke njegove rođake, koje su me pozivale da idemo u šoping i na piće, ali Renco me nikada nije pustio, govoreći mi kako smatra da ću ga prevariti, ako nekud odem bez njega. U susedstvu je bilo par kuća, u kojima su živeli ljudi iz Srbije. Bilo je tu mladih, s kojima sam se upoznala, sasvim slučajno. Renco je umislio da mi je neko od njih ljubavnik. Počeo je da mi preti prebijanjem, ako nastavim da ga varam, mada me nikada nije udario. Koliko god da sam mu govorila da nemam ljubavnika, nije mi verovao. Hvatala ga je strašno bolesna ljubomora. Mislila sam da, kada se uveri da sam mu verna i da ga nikada neću prevariti, prestaće da bude ljubomoran, samim tim, prestaće i da mi zabranjuje kontakte sa prijateljima. Kako je vreme prolazilo, a on stav nije menjao, već je postajao sve gori, prestala sam da se nadam da će se ikada promeniti. Pošto je bilo očigledno da je moja ljubav prerasla u prezir, nije mi preostalo ništa drugo nego da pobegnem od njega, zauvek. Uzaludno je ostati u tom luksuzu i bogatsvu, ako je tu prisutna patološka ljubomora.“

 

 

Objavljeno u: Poezija&Proza Tagovi: 

Spremi

Komentariši

Submit Comment
© Književnost.org.  | SitemapVideo Sitemap  |