Snažna, gvozdena volja jedno je od bitnih obeležja Balzakove ličnosti. Zabeleženo je da kada je u ranoj mladosti u svojoj bednoj mansardi jeo suv hleb imao običaj da kredom crta po stolu konture tanjira i ispisuje imena najomiljenijih jela, da bi sugestijom uživao u njihovom ukusu. Njegov život je, kako primećuje njegov biograf dr Dušan Milačić, nepresušno vrelo ljudske energije. U rvanju sa svojim tragičnim udesom Balzak se uspinjao i rastao, a njegov genije se bogatio da bi se ispoljio u svoj tragičnoj veličini i lepoti u “Ljudskoj komediji”, opusu od gotovo sto romana, pripovedaka i drama.
Sve to napisao je za samo dve decenije, ali tako što nedeljama, ponekad i mesecima nije izlazio iz kuće, radeći i po 18 sati dnevno. Spavao je od osam časova uveče do dva časa posle ponoći, kada je ustajao i pisao do šest ujutru. Jeo je veoma malo, gorke kafe pio u neograničenim količinama, oko osam sati primao svog izdavača a zatim ponovo sedao za pisaći sto i radio do šest uveče.
Neumerenu prirodu pokazivao je i u ishrani. Sam za stolom bio je umeren u jelu i piću, ali kada je ručavao u gurmanskim restoranima njegov apetit dostizao je neverovatne razmere. Jednom, kada je pozvao svog izdavača na večeru za sebe je naručio: sto ostriga, 12 kotleta, jednu plovku, par pečenih jarebica, jednu ribu, razne mezetluke i voće. Sve vreme dok je jeo svet je za susednim stolom sa zaprepašćenjem gledao ne verujući u prizor koji se odigravao za Balzakovim stolom. I što je najzanimljivije, nije imao pri sebi ni novca pa je zatražio pozajmicu od izdavača.
Na čudan način se i odevao. Kada je izlazio poslom nosio je odela koja su bila ili suviše kratka, ili suviše duga, ili tesna, ili preširoka. Nedoteran i zapušten, jednom prilikom tako se vozio sa svojim izdavačem Verdeom koji je po izlasku iz kola zapitao kočijaša da li zna ko je njegov prijatelj. Ovaj mu je odgovorio: “Jasno mi je kao dan. Sa vama je neki svinjarski trgovac”. Čuveni danski pripovedač Andersen sa Balzakom se upoznao u jednom elegantnom salonu, ali ga nekoliko dana kasnije nije prepoznao kada ga je sreo na ulici u pohabanom odelu, s prljavim cipelama i sa izgužvanim šeširom.
U drugim situacijama se oblačio izuzetno kicoški. Nosio je frak i prsluk po poslednjoj modi, imao zlatan lanac, najskuplje lakovane cipele i nosio svoju čuvenu palicu čije se drago kamenje presijavalo u hiljadama raznih boja. Takav je ulazio u modne restorane ili u svoju ložu, u operu, gde bi se posetioci okretali za slavnim piscem. U svoj oholosti i sujeti on je uživao slušajući kako iz loža, partera i galerija dopiru reči: “Ono je Balzak sa svojom palicom”.
Znao je da sjajno zabavlja društvo i u njegovoj veselosti bilo je nečeg detinjeg, ali je i kao većina umetnika imao u sebi crtu egoizma, uobraženosti i sujete. Tako je ŠanFlerju govorio: “Ličite na mene i vas radi zadovoljan sam zbog te sličnosti”. Nikada nije odgovarao na pozdrave svojih mlađih prijatelja. Bio je žedan slave i to nije umeo da prikriva.
“Želeo bih da se na celoj zemlji govori o meni sa divljenjem,” pisao je gospođi Hanskoj u svojoj 34. godini.
VELIKI RASIPNIK NAJVEĆI tvorac tvrdica u svetskoj književnosti ne samo što u životu nije bio cicija, nego je ostao upamćen kao nepopravljivi rasipnik. U svakoj prilici je neštedimice trošio novac, davao skupocene poklone i onda kada se sam svega lišavao. Trošio je i u prilikama u kojima to drugima ne bi palo na pamet.
Kada je 1836. bio u zatvoru zbog izbegavanja obaveze Narodne garde za tri dana straćio je ogromnu sumu novca za hranu. Njegov izdavač bio je zaprepašćen kada ga je posetio u ćeliji i video njegov sto prekriven najluksuznijom hranom, najfinijim vinima i najskupljim likerima i raznim buketima cveća. Želeo je i u takvim prilikama da zaprepasti okolinu svojom neobičnošću. Govorio je: “Treba uvek da se sećaju kad je ovde bio Balzak”.
(Novosti)
