И том приликом остао је веран себи, као неко ко преиспитује преовлађујуће друштвене вредности, и као неко ко се залаже за људска и мањинска права, а против национализма. За Вегела, Европа је скуп различитости, једна велика преводилачка радионица и управо у томе види и лепоту Војводине. Често говори да је данас најважнији језик у Европи – превод. Такође, Европу овај стваралац не види „као велику, луксузну банку у Бриселу“, већ као цивилизацијску парадигму, у којој се култура схвата као основ идентитета, а не као „сценска производња“.Нашим политичарима замера то што не схватају управо ту дубинску димензију културе за сваког човека, због чега се ствара један „вакуум који насиље тера да се испољи на улици, као и у парламенту“.
Књижевно дело Ласла Вегела суштински је посвећено Новом Саду, граду који је некада припадао средњој Европи, док сам писац о себи често говори као о двоструком странцу, припаднику две мањине, националне и духовне.
Многи јунаци Ласла Вегела су бездомници, а његов роман „Мемоари једног макроа“ Александар Тишма назвао је првим урбаним романом о Новом Саду. Вегел пише романе, есеје и драме. Објавио је романе „Курс страсти“, „Дупла експозиција“, „Паренеза“ „Екхартов прстен“, књиге есеја „ Одрицање и опстајање“, „Живот на рубу“, „Витгенштајнов разбој“, „Бездомни есеји“, „Екстериторијум“, „Исписивање времена у међувремену“ и друге.
Рођен је у Србобрану 1941. године, а у главном граду Војводине живи од гимназијских дана. На Филозофском факултету дипломирао је мађарски језик и књижевност. Поред осталог, радио је и као уредник у Драмској редакцији ТВ Нови Сад, одакле је био принуђен да оде 1991. Током деведесетих, био је координатор новосадске канцеларије Фонда за отворено друштво и подржавао је независне медије. Има кћерку Беату и сина Даниела.
Између осталих добитник је награда Слободне штампе и Радија 021, града Новог Сада, мађарске Пулицерове награде за публицистику, „Андре Ади“ за књижевно стваралаштво, „Тибор Дери“ за прозу, „Милан Фушт“ за прозно стваралаштво.
Вегел, који за себе каже да је сам по сопственом избору, познат је по бескомпромисном непристајању на припадност било којој политичкој партији. Лидери војвођанских мађарских странака нису успели да га придобију.„Не припадам партији, подједнако сам критичан према српској политичкој елити, па и према мањинским лидерима, који мисле да зато што сам Мађар не треба да их критикујем. Зато ме негативно оцењују“, рекао је једном приликом.Своју ангажованост у јавности Вегел мери Камијевим ставом да је стварност као ватра – не смемо да јој се приближимо јер ћемо изгорети, али не смемо много од ње ни да се удаљимо јер ћемо постати замрзнути. „Знам да је опасно изгорети, али ватра је стварност, тај живот који живимо“, каже Вегел.
(Политика)
