Na Platonovu osudu umetnosti odgovorio je Aristotel svojim učenjem o katarsi, kao i celom svojom Poetikom, koja se može uzeti kao pritajen protest protiv idealističkog shvatanja njegova učitelja.

Ovde su i začeci docnijih ideja o umetnosti kao specijalnoj vrsti mišljenja u slikama. Sve do današnjeg dana zadivljuju nas činjenice koje Aristotel daje u vidu obrazaca analize umetničkih dela.”

Miloš N. Đurić

Platon, ”Gozba ili o ljubavi”:

”Ovaj dijalog dobio je ime po gozbi koju je u svome domu priredio mlađi trgovački pesnik Agaton, kad je, u tragičkom nadmetanju, godine 416. o Lenejama, prvi put stekao pobedu svojom tetralogijom. Gozba predstavlja vrhunac umetničkog razvitka Platonove ličnosti, ona je njegovo najveće umetničko delo, u kome se udruživanjem dijalektike i mitskoga uobličavanja otkrivaju najdublja saznanja. Ona je ogledalo Platonove mnogostrane ličnosti, jer se u njoj ”nerazlučno udružuju dijalektičarska oštrina, prirodnjačka obdarenost posmatranja, besednička moć, pesnička mašta, mističarska snaga vizije.”

Miloš N. Đurić

Kant, ”Zasnivanje metafizike morala”:

”Kant svoju etiku konstruiše služeći se srodnim idejama poput ”dužnosti”, ”zakona”, kategoričkog nasuprot hipotetičkim imperativima, i verovanjem da jedinu stvar na svetu koja je bezuslovno dobra predstavlja dobra (jer je autonomna) volja…

A volja je dobra kada poštuje načela autonomije, to jest, kada svoj zakon uzima isključivo iz sebe same; a to znači kada sledi prethodno navedene principe. Takva volja je autonomna. Ako volja uzima sebi zakon izvan sebe same, onda je ona heteronomna; ona time žrtvuje i autentičknu etiku i sopstvenu slobodu. Kant smatra da je ljudski razum sposoban da oseti bezuslovni autoritet moralnog zakona, a da je ljudska volja sposobna da odbaci sve alternative koje se s ovim zakonom ne slažu. I zaista, kod Kanta je vrlina definisana kao dužnosti koje su ”čvrsto usađene u karakteru.”

Viljem Riz