Живот Богдана Чиплића (1910-1989) увек је био везан за књигу, ма којим послом да се бавио. А прву, песничку,
објавио је као двадесетогодишњак 1930. године у родном граду, звала се “Пољана”. И касније, међу десетинама
његових књига, преовладавале су песничке- остало их је преко 20, а написао је 9 романа и 18 драма, па је и у тим
књижевним жанровима остао песник.
Страсно је волео позориште, а људи који су га познавали, кажу да је у театру радио готово све послове сем
глумачког. Његове драме игране су на сценама широм бивше, велике Југославије. За књижевно стваралаштво је награђиван , а за поезију му је додељена најугледнија- Змајева награда Матице српске.
Издавачка кућа “Прометеј” објавила је 2003. године “Антологију Чиплић”, коју је приредио Драшко Ређеп, одабравши
углавном оно најбоље из његовог песничког стваралаштва. Он, између осталог, наводи да “Богдан Чиплић иде у ред
оних наших рапсодичних песника који су домају препознавали једнако у варијацијама степског и нашег панонског
пејзажа, колико у богатим меандрима говора и обичаја Војводине старе. Нигде, сем у раздешеним, бескрајним, распричаним стиховима Чиплићевим, није толико мноштво имена наших села, од Тобе, најмањег села банатског, до
Тараша који никада није видео и наших градова од Вршца и Бечкерека, до Бечеја и Сада, једнако нових. Слатко
православље и читав век ритуала српског севера у Чиплићевој песми надвирују се драматично и болно.”
Богдан Чиплић-“многописац и лакописац, како се негде неоправдано подругљиво напомиње”, каже Ређеп.

(Дневник)