Sjednem tako jednog toplog avgustovskog petka na kafu kod Ibre i onako uz cigaru, razmišljam, šta raditi večeras?

Prošli vikend mi je bilo dosadno na Japodskim otocima kraj Bihaća , sve je super, aprtman, Dormeo Air Madraci, preko dana kupanje ,vožnja čamcem , onda sauna, večera uz svijeće, sve je to super, ali ne može Bihać nikad sa Aspenom.

E, tamo mi je bilo extra, privatne neke zabave, ona me neka ukrajinka Olga, men'sečini, kako se ono preziva Kurylenko, ja mislim, cijelu noć muntala da je provozam u Range Roveru, a meni se nije dalo. Obećam joj da ćemo sutra rentati Ferrarija pa da furamo špicu, nekako je smirim i ujutro brže bolje navučem ono Armanijevo odjelo, pokupim one krpice što su mi poklonili oni neki burazeri, pederi, neka marka Disqured.

Vidim ja onu Olgu na terasi sjedi u đakuziju flaša šampanjca pored nje, i kunja. Preskočim nekakvog frajera zasp'o mi na pragu od vile, ogroman neki crnac ima tetovažu na licu. Znam da sam ga učio da pjeva Koketove pjesme, ali nije mu išlo Bog zna šta.

Strčim niz stepenice i brže bolje sjednem u taksi ispred hotela da me vozi do aerodroma, uhvatim se za novčanik i vidim da imam samo oko 5 000 eura, u apoenima po 200. Dam taxisti onih 200 eura, ma uredu je, kontam halal ti bilo, kupi nešto djeci.

Kada god pogledam na sat, sjetim se kako mi ga prošle godine u Zurich-u, poklonio Beckham. Breitling, sjajan sat. Pokloni mi ga farjer jer sam mu posudio nekih 40 000 eura da onoj svojoj Victoriji kupi neki prsten, nije imao keša uz sebe, a ja krenuo da položim neke pare. Nadje me on sutra u Schweizerhof hotelu, ja se baš vratio s partije golfa, kad ona ljubazna recepcionarka mi govori da me čeka David Beckham u predsjedničkom apartmanu. Razmišljam ja, opet će mi tražiti da mu posudim, a ofirno mi da mu kažem da nemam uz sebe mnogo novca, imao sam čini mi se u privatnom hotelskom sefu nekih petnaestak hiljada eura. Otpratiše oni mene, ja na vrata, oni iz njegovog obezbjeđenja krenuše da me prerove, kad govori David, dobro se sjećam k'o sad da je bilo „It's ok, that's my man“. Oni se odmaknuše, a on priđe izljubi me kao rođenog brata i govori mi da pređemo na terasu, da popijemo nešto. Ja za stol, kad na stolu onih 40 000 što sam mu posudio, i u kutiji oko jastučića Breitling, sija k'o sunce.

Eto kaže on meni, na engleskom, nego da sad ne pišem engleski, to je mali znak pažnje jer si pravi prijatelj. Govorim mu ja da nije trebalo, imam ja već kući nekoliko Breitlinga, Rolexa, imam i IWC, al’ zahvalim se ja. Tu smo ćaskali još neko vrijeme, ispušili po kubanku, i ja svojim putem, umoran čo'jek, a i mora na neku utakmicu.

Sjedam ti ja na avion i pravac Sarajevo. Sjedim zavaljen u kožnoj fotelji privatnog aviona i razmišljam, nisu đabe govorili za Ukrajinke da su sumnjivog morala, ona Olga prava sponzoruša. Sletio sam ja u Sarajevo kad na aerodromu čujem neko me doziva, okrenem se kad Angelina i Brad. Joj, kontam u sebi, samo ste mi vi trebali, prošli put kod mene na imanju na Poljinama, napili se k'o „majke“, cijelu noć hoće da se slikaju sa mnom za facebook-a.

Izljubim se s njima kurtoazno, oni novinari slikaju, a meni neugodno. Objasnim ja njima da moram do firme neke stvari privesti kraju a i imam dva važna sastanka sa Djamilom Talic Gabriel u Neumu pa da ćemo se čuti, rek'o „Isti mi je broj pa se javite ovih dana, ako uspijem da vas uklopim, vidimo se“,

Ne volim da imam vozača, ja uvijek parkiram svog GTI-a na parking ispred aerodroma i kad se vratim s putovanja, malo ga „stisnem“ po Sarajevu. Dolazim pred svoju firmu, vidim poznat mi Mercedes, sjetim se čekat će me Angela Merkel, davi me da joj sina ubacim u neki klub u Španiji, sve je eskiviram, ali hajd odradit ću joj to, ljudi smo.

Ulazim, sekretarica odmah s vrata objašnjava da je ona ovdje, kažem ja da je uvede u kancelariju za deset minuta, dok obavim nekoliko poziva. Zapalim kubanku naspem sebi piće, pustim Andreu Bocellija i kontam dal’ da zovem Mesija da mu kažem da ne ide za Ameriku nego da ostane u Barceloni “Ma neću!”

Nazovem Miralema Pjanića da malo šupljiramo o fudbalu i baš se lijepo s njim ispričam. Naumpadne mi kako me budalasti Berlusconi zvao da dodjem kod njega na neki party. Pilot mi se razbolio, ne mogu avionom, sjednem u Porschea Cayenna Turbo S i lagano za Milano.

Baš je extra bilo, Ibrahimović i Casano sjedili sa mnom u separaeu, učio ja malo Zlatana Italijanski, ah budala majko draga, samo treba za trebom, flaša za flašom. Upoznali su me i s nekom Adrianom Limom, zvala me sutradan, a ja već krenuo kući ali sam svratio do Splita da obiđem jahtu.

Imam dole jednog Hrvata, Stipeta on mi devera oko nje, s njim malo morske hrane pojedem, ispričam , platim mu za to održavanje, i dam mu još nekih 5 000 eura zato što je pošten, halal mu bilo.

Otišao sam malo do Hvara i sjedim u restoranu kad Severine. Obradovala mi se pravo, malo joj je neugodno, zbog onog klipa, jer je sniman u mojoj jahti, a mene boli briga, ona je meni jaranica svakako. Čuo sam se i s Ninom Badrić, ona imala neki koncert u Zagrebu, govori da doletim, kažem joj da nisam s svojim avionom, a ne volim da letim ovim komercijalnim letovima. Rekao sam joj da ću za nekoliko dana do Mamića u Zagreb pa je zovem na „kavicu“.

Lijepo je bilo s Severinom ali i ona je poslije druge flaše vina naporna, te se ja neofirno iskradem, na jahtu i u Split. Pozdravim se sa Stipetom i za Sarajevo.

Ne dade mi đavo mira, ja u Pločama pravac za Dubrovnik, imam prijatelja na Stradunu ima restoran, volim pojest biftek kod njega više nego išta. Tako i bi. Dubrovnik k'o Dubrovnik uvijek isti ali neodoljiv. Pita me ovaj prijatelj da mu prodam stan, a ja ne dam o tome ni progovoriti. Nudi mi milion i po’, a ja ga ne bi dao ni za 2.

Nakupovao sam se nekih gluposti, poklon ovom, poklon onom, helem, izađe i na 7 000 eura. Ne volim nositi cash, ali zlatna American Expres svakako sve uradi sama.

Dobro je bilo i u Beogradu, ali oni tamo svaku noć dernek. Ne može insan to podnijet. U Beograd kad odem imam ispoštovat „od kunte do pante“. Kristijan Golubović zove na splavove, Ako odem u Novi Sad, moram se i s Zvonkom Bogdanom vidjeti, i zasvirati malo, eh to mi baš dođe k'o relaksacija poslije Beograda.

Đaba ti to sve, pogledam na sat, ne radi, stao. Zovnem Ibru, prišapčem mu da me piše u „tekicu“, nemam sad za kafe, šatro zaboravio novčanik. Ustanem i kući lagano biciklom prema Ilidzi . Ne rekoše đaba „Što kokuz može zamisliti …”

by Barezi