Srela sam ga u gradu, neočekivano.
„Nikola… ti si ovdje? Otkad?“
Nije rekao da dolazi.
Blago se osmjehnuo i mirno odgovorio:
„Desetak dana.“
„Desetak dana? I nisi mi javio? Zbog?“
Bila sam neugodno iznenađena.
„Tvoje poruke su poslednjih mesec dana retke, i uglavnom jutarnje. Razumeo sam.“
Šamar realnosti koji doziva iz haosa na zemlju. Trebalo je nešto da me spusti.
Nije moglo gore od ovoga. Ili bolje.
Trideset dvije noći zaredom bila sam tuđi odjek.

Ničim se nisam mogla braniti ni pred Nikolom, ni pred sobom.
Znao je.
„Oslabila si“, tiho.
Nije rekao „smršala si“, i bilo mi je jasno šta to znači.
„Smršala sam nešto…“ – kažem, tek da nešto kažem.
„Struk ti je izobličen.“
Zaboljelo je do kostiju.
„Te farmerke su ti pre dosezale dva centimetra iznad kukova. Sad su spuštene tri i po niže.“
Time je sve rekao – njegova savršena računica, u koju nije moglo biti sumnje.
„Iscrpljena sam, Nikola.“
„Zato nisam hteo da se javim.“
I to je trenutak kad ne znam da li da se srušim pred njim, kleknem i tražim oprost, ili ga samo zagrlim.
„Pišem ti večeras, okej?“
„Broj je isti.“
Tako smo se rastali.

Kasno, šaljem:
„Mogu li te vidjeti?“
Odgovorio je, neočekivano, odmah:
„Otišao sam.“
Sljedeće dane sam morala da odbolujem, i njega i Amara, u svojoj kažnjivoj samoći.
Nikoli sam, nakon nekoliko dana potpune tišine, napisala poruku:
„Hoćeš li ikada više voljeti moj struk?“
Odgovor je došao sutradan:
„Zbog čega si pomislila da sam prestao?“

To je Nikola. Tu i kad nije. U svemu.
Čitala sam tu poruku nekoliko puta.
Nisam znala da li da plačem, smijem, ili skinem te farmerke i više nikad ne obučem.
Ustala sam, svukla se i bacila ih u kantu pored kreveta.
Onda sam napisala: “Vratiću svoj struk. Staću opet u sebe”

Bez tačke.
Jer ovo nije kraj.

Petnaest dana poslije.
Stajala sam ispred zgrade s rukama u džepovima lanene košulje. Niska punđa, naočale na nosu, kao štit. Još nisam bila spremna da ga gledam bez ograde.
Automobil je stao ispred mene gotovo nečujno. Miloš je otvorio vrata i kratko klimnuo glavom — bez osmijeha, bez komentara. Profesija mu nije dozvoljavala intimnost.
Nikola je sjedio pozadi, dijagonalno, ostavljajući mi prostor da odlučim: hoću li sjesti pored njega ili ostati na distanci. Ušla sam i sjela pored.
Vrata su se zatvorila za mnom tiho, kao da su znala da ne smiju remetiti ono što još nije ni počelo.
Pogledali smo se. Bez riječi.
„Nikola“, rekla sam.
„Lane.“

Njegov glas. Topao, a nenaklonjen.
Kao da me pozdravlja s mjesta koje još nije odlučilo da li sam gost ili uljez.
Miris njega u automobilu.
Mir koji sam od sebe dolazi čim je blizu.
Vozili smo se bez muzike.
Miloš polako vozi i ne pregovara.
Nikola je posmatrao pejzaž kroz prozor, ali znala sam da prati mene — po načinu kako mu se lijevi kažiprst ponekad trznuo na šavu pantalona.

Restoran je bio na uzvišici, s pogledom na grad ispod. Elitan, ali tih. Konobari obučeni diskretno, prostor bez eha — kao stvoren za razgovore koji ne smiju procuriti.
Sjeli smo za sto u uglu. Sto za dvoje. Miloš je ostao napolju, diskretno parkiran, s pogledom prema ulazu.
Nikola je skinuo sako i prebacio ga preko naslona stolice, sve s onom svojom poznatom preciznošću. Pokret bez naglih gesti, kao da mu i odlaganje sakoa pripada nekoj ličnoj tišini.
„Šta ćeš piti?“ upita me, tek kad smo sjeli.
„Limunadu.“
Nikad ne pijem limunadu.

Dao znak konobaru, bez riječi. Samo je podigao prst, pa nakratko pokazao u mom smjeru. Znao je da će ga razumjeti. A konobar jest.
„Za mene voda s kriškom limuna“, dodao je. „Bez leda.“
Pogledao me tek kad su čaše stigle.
„Kako si?“ pitao je.
„U procesu.“
Prešla sam prstima preko ruba čaše. Limun je plutao.
„Znaš… kad si rekao ono za struk… nisam znala da li sam viđena ili posramljena.“
„Zavisi na šta se navikneš.“

Pogledao me. Direktno. Dovoljno da osjetim težinu te rečenice, ali ne i osudu.
„Navikla sam se da me niko ne primjećuje toliko duboko.“
„To je tvoj izbor, ne moja granica.“
„Znaš… u ovih petnaest dana… bila sam u nekoj vrsti karantina.“
„Protiv koga?“
„Protiv same sebe.“
Šuti.
„Smeješ se manje nego pre.“
„Nemam više s kim da dijelim smijeh.“
„Znači, do društva je.“
„Do svega je.“
„Ništa ne menja.“
„Znam. Ali nisi me pitao da ti kažem nešto smisleno. Samo si došao da me pogledaš.“
„Tačno.“

Zastao je. Oslonio lakat o sto. Glas mu je bio tih, ali jasan. Bez suvišnog zraka između riječi.
„Došao sam da vidim da li tvoja ramena i dalje idu unapred kad ulaziš u prostoriju. Ili su počela da tonu.“
Psihološki snajper. Ne osuđuje, ali vidi baš sve.
„Ti si jedini čovjek koji mi komentariše geometriju tijela, a da ne zvuči vulgarno.“
„Geometrija ne laže. Ljudi lažu.“
„Tebe nisam lagala.“
„Lagala si sebe. Meni si samo slala ostatke.“

Zaboljelo je.
Ali rekao je to kao dijagnozu, ne kao kaznu.
„Ne znaš kako je bilo.“
„Ne moram znati. Sve ti se vidi.“
Nisam imala odbranu. Samo sam uzela gutljaj limunade, pa se zagledala u more.
Nikola je tada diskretno podigao ruku konobaru.
„Jesi li gladna?“
„Nisam.“
Nije me pitao zašto. Nije ni rekao da mi ne vjeruje. Samo je klimnuo konobaru i tiho izgovorio:
„Za gospođicu čorba od smeđeg sočiva. Bez dodataka koji su iritabilni za creva. Dajte i onaj topli hleb sa semenkama, te riblji file — bez pohovanja, samo na žaru, s malo domaćeg maslinovog ulja.“

Konobar je klimnuo. Otišao bez pitanja.
Nikola me pogledao.
„Malopre si naručila pogrešno za piće. Zbog toga sam ja jelo, kako treba.“
To nije bio čin ubjeđivanja, niti demonstracija moći.
Bio je to čin pamćenja — onoga šta mi tijelo treba kad sama to ne priznajem.
Amar bi mi vjerovao kad bih rekla da nisam gladna. Zato što bi čuo samo ono što kažem.
Nikola ne sluša šta govorim — on sluša ono što preskočim.

Malo duže šutimo.
Konobar je brzo donio traženo.
Posegnula sam za koricom hljeba.
Mirisao je prekrasno, kao onaj moje nane.
„Čorba prvo“, rekao je.
Bez riječi sam poslušala. Bilo je tako okrepljujuće.
„Ovo ne mogu.“
Odmakla sam tanjir i, kao dijete, isplazila jezik gestikulirajući gađenje.
Sjeo je mirno pored mene i uzeo escajg.
„Ne važi se. Ne pitam možeš li, već šta te vraća.“

Hranio me kao dijete.
Zalogaj po zalogaj.
Gutala sam hranu i poneku suzu.
Žvakala

hranu, i s njom svoj ponos, dostojanstvo, stid.
U jednom trenutku, dok sam jela, spustio je pogled na moju ruku koja je drhtala na stolu
i bez riječi mi prebacio pramen kose iza uha. Ne da me dotakne — nego da mi vrati lice.
Osjećala sam se bolje.

„Kad si mi odgovorio za struk… nisam znala da li da vjerujem.“
„Zato si došla. Da proveriš.“
„I šta vidiš sad?“
„Da si počela da se vraćaš sebi. Pitanje je — hoćeš li ostati tu, ili ćeš opet da se izgubiš čim ti neko podvikne jače.“
„Ne podvikuje mi niko, nažalost. Ja sam ta koja sebi šapće najgore.“
„Zbog toga i ne mogu da ti zamerim. Da je u pitanju drugi muškarac kao drugi muškarac — ne bih ni došao. Stvar je u načinu na koji biraš ono što te prazni. Znaš to. I opet biraš. Nije to više telo uz telo. To je nagon koji traži kraj, a ne smisao. I srce koje hoće buku, kad tišina postane preteška.“

Opet tišina.
I opet ona njegova — gusta, ali ne prijeteća. Bila sam sigurna da, ako sada posegnem za njegovom rukom, neće je odbiti. Ali nisam to učinila. Jer znam: Nikola ne reaguje na geste. On reaguje na izbore.
„Zašto si došao po mene?“ upitah.
„Jer nisam završio.“
„Ni ja. Samo više ne znam odakle da počnem.“
„Dobro. Onda ćemo ovaj put pisati sporije.“
„Rukom?“
„Rukom. Na unutrašnjoj strani. Tamo gde se ne briše tako lako.“

Naslonio se nazad i pogledao more. Pružio mi trenutak da udahnem, a sebi — da ostane hladan. Mada mu je čaša ostala nedodirnuta.
Zagledala sam se u naoblačeno nebo ispod kojeg se naziralo malo sunca.
„Ovako si mi nedostajala.“
I uzeo me za ruku, kao dijete koje treba da zna da je na sigurnom.
Pogledala sam ga, kao da pitam: „Smijem li?“
I kad su njegove tople oči potvrdile, primakla sam se i zagrlila ga polako.

Sva trula krljušt je spala s mene, kao da sam povratila zatrovanu vodu.
Kao da sam poslije klizavih plićaka zagrlila stijenu — svoju stijenu, svoj oslonac i snagu.
Miris njegove kože, snažni vrat pod koji sam se sakrila — sve to me u trenutku osvijestilo i opomenulo koliko sam griješila.
Sve sam ga jače grlila, želeći da tako ostanem do kraja.
Onda sam šapnula:
„Mogu li, molim te, ostati s tobom?“
Nije rekao ništa. Samo me zagrlio onako kako grliš nekog ko konačno jeste tamo gdje pripada.
Kod sebe.

by Barezi