Pritisak

Navukao sam manžetnu aparata za merenje pritiska na levu nadlakticu, proverio da li je dovoljno stegnuta i pritisnuo dugme. Brojke na malom displeju oživeše. Zažmurio sam i duboko udahnuo kako bih sprečio ubrzavanje pulsa pošto mi se telo prilikom pokušaja bilo kakve kvantifikacije njegovog postojanja opiralo merenju. Osećam da me oko mišice stežu nečiji prsti. Cirkulacija se na trenutak prekida, a onda sledi opuštanje. Udah, izdah. Čekam da uređaj zapišti da bih konačno otvorio oči.

Na zgarištu između zgrada pokorenih bombama otac-deda i sin-otac zaobilaze izvrnute utrobe nekadašnjih domova. Pogođeni stanovi nalikuju grotesknim kućama za lutke presečenim napola, u kojima i dalje vise kuhinjski elementi, iako zidova ni podova više nema. Otac-deda čvrsto drži bosonogog sina-oca za ruku i pušta je tek kad ugleda kako iz hrpe ruševina viri nečiji ud. Glasom koji ne trpi protivljenje kaže mu da sačeka, pa požuri do nastradalog.

Ostavio ga je pored polomljenog klavira čije su dirke rasute po prašini. Dečak stavlja ruke u džepove i igra se sa onim što mu je otac-deda dao da sačuva. Otac-deda razmakne krš koliko može i proveri da li je osoba još živa, iako već zna odgovor. Steže vilicu. Onda pogleda cipele, pretura po džepovima, razdrlji košulju i pregleda ruke. Sve što može ponese sa sobom. Zlatne zube ne dira. Najvažnije mu je da sinu pronađe cipele. Dok razmišlja o tome, još jednom pogledom preleti preko ruševina tražeći manje telo. Strese se. Rat je, ako hoće da prežive moraju učiniti sve što je do njih. Dok čeka da otac-deda završi s poslom, dečak iz džepa vadi zlatan prsten i snažno ga stišće u ruci. Sin-otac isprobava cipele. Dva broja su veće, ali skoro nove. Iako zna da će mu napraviti rane na stopalima, ćuti pritisnut pogledom dede-oca.

Smrad zgarišta mi je u nozdrvama. Otvaram oči i vidim da će za dva minuta hleb u tosteru biti skoro ugljenisan. Volim hrskanje prepečenog hleba pod zubima. Namestim posteljinu i sažvaćem žilavi zalogaj, i to su već dva uspešno obavljena zadatka za početak dana. Šta će se dešavati kasnije, pitanje je raspleta okolnosti i ne zavisi od mene.

Brojke se zaustavljaju. 121/89, puls 74.

Podnošljivo za pedesetogodišnjaka, mada je donja vrednost neznatno povišena. To me, doduše, ne iznenađuje, opuštanje srca mi je nepoznanica. Pritisak inače ne merim skoro nikad, ali pošto narednih deset dana privremeno živim sa ocem, to je deo našeg jutarnjeg rituala između pranja zuba i kafe.

– Nisi loš – kaže i zauzima moje mesto.

Sve vreme mi stoji iznad glave pridržavajući se za hodalicu s kojom se druži proteklih šest meseci, otkako je operisao kuk. Polomio je glavu butne kosti pokušavajući da otvori krevet dok mu se četvorogodišnji unuk vrzmao oko nogu, što se nikad ne bi desilo dok smo brat i ja bili mali. Uvek smo bili na odstojanju, kao da imamo zabranu prilaska dok se otac ne odobrovolji. U pitanju je bratovljev sin. Ja mu više dođem kao ćorsokak.

Njih dvojica su na moru sa snajom i mojom majkom, pa je meni dopalo da preuzmem brigu o ocu, mada smo svi vrlo dobro znali da ću samo ispunjavati neobične zahteve razmažene osamdesetosmogodišnje glave porodice.

Uvežbanim pokretima ponavlja moje malopređašnje. To radi polako, kako bi mi pokazao kako se pravilno stavlja manžetna i u kom položaju se drži ruka. Kao i obično, zakašlje se pred sam kraj merenja. Psuje. 151/90, puls 71. Zapisuje rezultat u beležnicu, stavlja u šaku lekove za regulisanje pritiska i guta ih bez vode. Merićemo pritisak posle ručka i predveče pre dnevnika.

–  Sve bi’ ja lako da mi se ne vrti u glavi – kaže.

–  Tata, tebi se stalno vrti, ignoriši to i guraj dalje.

–  Lako je tebi to da kažeš kad ne znaš kakav je osećaj.

– Meni već dve godine zuji levo uvo pa više ni ne obraćam pažnju.

–  Obraćaš, čim mi pričaš o zujanju.

– Kako hoćeš, znaš i sam da vrtoglavica neće prestati.

Jedan od simptoma mijelodisplastičnog sindroma je anemija s niskim vrednostima hemoglobina. Ona nastaje kad se smanji broj eritrocita ili nivo hemoglobina u krvi. Zbog toga telo ne dobija dovoljno kiseonika što dovodi do hipoksije organa, uključujući i mozak. Može smanjiti i volumen krvi u telu. To često izaziva vrtoglavicu, umor, osećaj slabosti, nestabilnost i zapitanost kako da izađemo na kraj sa samim sobom. Zbog manjka kiseonika, srce pokušava da nadoknadi gubitak krvi tako što ubrzava rad, kako bi više krvi stiglo do vitalnih organa. Ovo dodatno opterećenje srca i brzina kontrakcija mogu izazvati osećaj nesvestice i nestabilnosti jer čovek ne stiže da razmišlja pa telo ne može da isprati potrebe mozga. Nedostatak kiseonika može uticati i na vestibularni sistem u unutrašnjem uhu, odgovoran za održavanje ravnoteže. Bilo kakva operacija u tom predelu može dovesti do smanjenja njegove funkcije.

Otac po kući nosi digitalni časovnik koji mu meri puls i zasićenost krvi kiseonikom, ali ne i vrtoglavicu. Meni je poklonio stari s kazaljkama, iako ne volim da na ruci imam podsetnik na prolaznost. Otac nikad nije kasnio i terao nas je da na voz krenemo tri sata ranije kako bi našao dobro mesto za kola u onom metalnom čudovištu koje guta automobile. Bratu i meni se činilo da tako sputana nikad više neće izaći napolje, ali smo svejedno voleli da sedimo na zadnjem sedištu dok je otac pažljivo vozio po metalnim žlebovima. Kad bismo se zaustavili, radnici bi postavili kaiševe na točkove i podmetnuli klinove. Ciljali smo da uvek budemo negde u sredini. Otac bi zbog toga ponekad čak i propuštao ljude, sve bi se oteglo, nama dvojici postalo dosadno, pa bismo jedan drugom gurali prst ovlažen pljuvačkom u uvo. To bi se brzo pretvaralo u koškanje dok otac ne bi podviknuo. Posle toga bismo sedeli u zadimljenoj kafani do polaska, cevčili gazirani sok i provlačili prste kroz progorele karirane stolnjake dok se svet oko nas komešao mirišući na uzbuđenje pred put u nepoznato.

Zamenio sam braon narukvicu svetloplavom. Ocu se nije dopala, kaže da je kao za decu. Mažem puter na tost, ali umesto da se topi, na površini ostaju komadići koji liče na polomljene dirke klavira na crnilu pregorelog hleba.

Autići

Kuvam nam nes kafu. Jednu kašičicu kafe i pola kašičice smeđeg šećera s malo vode umutiti do guste pene. Uvek isti postupak i očeva opaska da je kafa preslatka ili da nema dovoljno pene. Obavezno je servirati s piškotom postavljenom preko ivice šolje poput daske za spasavanje. Bilo koji drugi keks prebrzo omekša i gromuljice padnu na dno, što mu pokvari ugođaj. Ni ja to ne volim, mada više ne mogu da razaznam da li je tako zato što sam to čuo od njega ili mi stvarno smeta. Za keks ću se snaći, oni koje daju u kafićima su dovoljno izdržljivi, ali šta ću sa svim čega sam se naslušao od njega. Sve i da mogu da raščivijam gde se završavaju njegovi svetonazori, a počinju moji, ne mogu izbrisati tu naučenu prvu pomisao koju imam kad se nađem u nekoj situaciji. Brat ih blaženo prenebregava i radi po svom, ne razmišljajući mnogo o ishodu. Ne kuva ocu kafu. Otac, kao da je traženi barista, negoduje što vodu zagrevam u kuvalu, a ne u džezvi mada ne može da mi ponudi nijedan logičan razlog zašto je to bolji način, osim što je njegov.

Oslonjen levom rukom na hodalicu koju drži pored fotelje uzima daljinski upravljač i uključuje televizor. Vrti kanale dok ne pronađe neki na kojem piše koliko je stepeni, iako sam mu to već rekao pročitavši temperaturu s mobilnog. Ne veruje u pametne telefone, misli da isisavaju dušu i drži se svoje male sive nokije kakvu imaju još jedino on i dileri. Ne ume da kuca poruke niti ga to zanima. Telefon mu služi za kratke razgovore, a i njih jedva podnosi.

Kad je nakon operacije ležao u bolnici, tako smo komunicirali. Zvao sam ga ujutru i uveče, otprilike u isto vreme. Psihički bih se spremao za razgovor jer mu je trebalo pružiti podršku i nadu. Hirurg koji ga je operisao nas je obaveštavao o očevom stanju preko mene.

Postoperativni tok je bio uredan sve dok se jedne večeri nije javio tek posle osmog zvona. Disao je isprekidano i plitko. Znao je s kim razgovara, ali su mu reči bile nepovezane: autići, pozdravi, kasete, pidžama. Dok sam pokušavao da razaznam šta mi govori, i dalje sam se trudio da zvučim kao da je sve u redu, usredsređen na njegov glas i novostvorenu sintaksu.

Da li je ovo naš poslednji razgovor? Ponavljao sam da će sve biti u redu, kako uskoro izlazi i da ga volim. Vraćao mi je moju rečenicu kao eho. Nisam bio siguran da li je svestan šta govori. Prekinuo sam vezu i rukama prekrio oči.

Otac nas vozi u bledožutom stojadinu. Brat i ja sedimo pozadi, on u sedištu za bebe. Vraćamo se s rođendanske zabave očevog kolege. Odavno je trebalo da pođemo kući, ali je na svako majčino „Kad ćemo?” otac odgovarao „Sad ćemo” i podizao čašu s viskijem, u kojoj su se sudarale dve kockice leda. Osim rođendana slavila se i srebrna medalja Jure Franka na Olimpijadi. To sam saznao tek kasnije, što mi tad, kao ni sad, ništa nije značilo jer me sport, za razliku od oca i brata, nije zanimao, a i jedva sam čekao da pođemo, pošto je sin očevog prijatelja imao neodoljivu potrebu da me kinji. Štipao me je i govorio da sam ženski petko, jureći me užarenog pogleda po dečjoj sobi u kojoj je bilo još nekoliko devojčica koje se nisu obazirale na nas. Bežao sam do brata i uzimao ga u naručje, držeći ga pred sobom kao štit. Otac, naravno, ništa od toga nije video. Pošto sam mu se požalio rekao je: „Sigurno si ga ti nešto izazvao. Što se nisi branio?”. Kad smo konačno krenuli, počela je da se spušta magla, prvo kao koprena, a kako smo napuštali grad i približavali se stanu u predgrađu bivala je sve gušća. Na nekoliko kilometara od kuće više se ništa nije videlo. Otac je uključio farove za maglu i malo usporio pokušavajući da se drži puta. Majka ga je molila da uspori, da obrati pažnju, ipak vozi decu. Brat je spavao, a ja sam ga izvukao iz sedišta, stavio u krilo i čvrsto zagrlio. Magla kao da je ulazila u unutrašnjost auta i prekrivala nas do neraspoznavanja. Ponekad je bilo tako i po najvedrijem danu.

Očeva glava je na trenutak klonula, majka je ščepala volan jednom rukom, a drugom mu lupila šamar. Auto je nekoliko metara išao ukrivo, a onda stao. Pogledali smo nalevo. Zaustavili smo se na ivici jarka. Otac je protresao glavu, protegao ruke i rekao:

– Evo još malo i kući smo.

U kolima je vladala tišina. Drhtao sam od straha. Spustio sam brata nazad u nosiljku, izašao iz auta i do vozačevih vrata već postao odrasla osoba. Izvukao sam oca napolje. Odjednom je postao niži od mene. Seo sam ne njegovo mesto, upalio auto i vratio nas na put.

Posle razgovora, nekoliko minuta nisam mogao da zaustavim jecaje. Bio sam vrlo svestan položaja u kom se nalazio i kako je smrt jedan od mogućih ishoda, ali protivio sam se zamisli da bi ovako glupo moglo da se završi, u delirijumu, samoći i teskobi.

Tek kasnije, pre nego što će ga otpustiti iz bolnice, hirurg nam je priznao da je tih nekoliko dana bilo kritično, da mu je hemoglobin pao ispod pedeset, što je za posledicu imalo pomućenje svesti u kojem sam ga zatekao. Mislim da smo se tad prvi i jedini put zaista razumeli.

Nakon što je pogledao temperaturu na ekranu, otac je pritisnuo dugmence na upravljaču za klimu i podesio razliku od osam stepeni u odnosu na spoljašnju. Tako je pisalo u uputstvu u kom je podvukao bitne delove, kao što je radio i s lekovima i sa životom. Bez obzira na podešavanja mikroklime, stalno mu je bilo previše hladno ili toplo. Krišom sam ostavljao odškrinut prozor u sporednoj sobi kako bi bar malo svežeg vazduha kružilo stanom.

–  I danas opet vrteška – oprezno je zagrizao piškotu.

– You spin me right ’round, baby right ’round, like a record baby… – pevušim.

–  Ne razumem.

–  O daj, okreni taj ringišpil u mojoj glavi…

Čulo ravnoteže smešteno je u pet šupljina unutrašnjeg uha, ispunjenih posebnom tečnošću – endolimfom. Čine ga tri duguljasta polukružna kanala i obla vrećica. Ovaj aparat deluje potpuno nezavisno od sluha i učestvuje u održavanju ravnoteže i položaja tela. U mraku se ravnoteža održava zahvaljujući ovom čulu i dubokom senzibilitetu, to jest osetljivosti na položaj, koja je svojstvena unutrašnjim organima, mišićima i tetivama. Gubljenje ravnoteže se ne mora uvek završiti padom. Ponekad je to dobar način da se promeni pogled na svet.

–  Samo ti zajebavaj, doći ćeš i ti na moje mesto.

–  Možda, ali ću ja sve drugačije.

–  Šta? Po običaju ćeš tražiti nekog da te spasi?

Ne čekajući odgovor uključuje vesti koje počinju tužnim preludijumom i ključnom rečju užasan. Umače keks u kafu i brzo ga izvlači.

Nije me nikad vodio na vrtešku. To je za njega bilo bacanje para. Govorio je kako je to za dosadnjakoviće koji ne umeju da uživaju u životu. „Ako baš hoćeš da se vrtiš, uhvati se za uši pa se obrći ukrug.” Nisam baš najbolje razumeo na šta je mislio, ipak sam bio dete opčinjeno gizdavim konjićima koji su se podizali i spuštali. To me je opijalo, smirujući neprekidno vrpoljenje misli koje su mi zujale kroz glavu. Kad me je stric nedeljom vodio u šetnju, koristio sam svaku priliku da se provozam i bar malo utolim želju. Najviše sam voleo svetloplavog jednoroga i borio se s drugom decom oko njega. Nekad bih i uspeo da ga zajašem.

S ocem sam vozio autiće. Zapravo, on ih je vozio po malom kvadratnom autodromu. Nismo se sudarali s drugima, izbegavali smo ih i jurili svoju vožnju. Sad ja njega, kao pažljiv, ali vozač bez elana, vozim na preglede i transfuzije od kojih zavisi. Parkiram se pažljivo i proveravam da li je auto ravnomerno udaljen od susednih kola, čekajući ga da klimne glavom. Izađem, pogledam i ponovo se vratim da ga poravnam. Zašto mi je još to toliko važno? Mislio sam da će odvajanjem od roditelja nestati i ta potreba. Kad vozim, imam osećaj da mi je glava u oblaku magle.

Dok slušam oca kako se svađa s voditeljem vesti, shvatam da je od poslednje transfuzije prošlo više od deset dana i strepim da mu hemoglobin ne padne toliko da ponovo pomene autiće. To bi mi uzburkalo endolimfu.

by Barezi