BOB Dilan i Leonard Koen, ikone popularne kulture, priznati su kao veliki pesnici svoje generacije, nesumnjivo i celog veka koji je za nama – prepunog društvenih pokreta i velikih potresa, ambijenta u kojem su ova dva kantautora bivala bezmalo obogotvorena. No, kada se zanemare mitovi stvoreni oko njihovih ličnosti, muzika, gitare, glasovi, politički i društveni angažman, imidž i stav, ostaju stihovi na kojima će bez sumnje odrastati i mnoge generacije 21. veka – stihovi svevremeni zbog same svoje moći, surove iskrenosti i bolne istinitosti.

“Ostaje neporeciva tvrdnja da ako je Dilan, sui generis, najveći kantautor ove epohe, onda je Lenard Koen i dalje jedini čije se ime može ozbiljno spomenuti u istom tonu”, citat je kojim svoju iscrpnu analizu započinje Dejvid Baučer, autor knjige “Dilan i Koen, pesnici rokenrola” (“Klio”).

Čak i oni koji mu osporavaju status “pravog” pesnika, priznaju Dilanu da “na način velikog pesnika raspolaže jasnoćom izraza, snagom pesničkih slika, prefinjenošću jezika, i nijansiranošću značenja reči u različitim kontekstima”. “Na skali otuđenja, on je negde između Šopenhauera i Boba Dilana, dvojice istaknutih pesnika pesimizma”, rečeno je o Koenu kog su nazivali i “nekom vrstom instant Kitsa, koji je udružio romantizam sa slavom kakvu Kits nije uživao sve do otprilike pola stoleća posle svoje smrti”.

Bilo ironično ili ne, tek – Rembo, Paund, Lorka i Ferlingeti, posredstvom svog uticaja na Boba Dilana i Leonarda Koena, postali su predmet interesovanja čitalačke publike mnogo šire od one koja se obično dovodi u vezu s poezijom.

U vrlo ranom stadijumu karijere, Dilana su već opisivali kao “jednog od muzičko-pesničkih genija naše epohe”, ali duhove je uznemirilo poređenje Dilana sa Kitsom i Vordsvortom. Leonard Koen je 1995. izjavio da je Dilan “Pikaso pesme”, da bi ga tri godine kasnije ponovo uporedio sa Pikasom po “bujnosti, opsegu i asimilovanju čitave istorije muzike”.

Tvrdnja da je Dilan veliki pesnik svoje generacije izazvala je žučne rasprave i u akademskim krugovima, koji su takav stav sa prezirom odbacivali, ističući da je Dilan “tek smeteni imitator Džeka Keruaka, duhovno ubog i potpuno beslovesan kada je reč o poeziji”. Kakva god bila utemeljenost ovih tvrdnji, ne može se poreći da je Dilan poeziji doneo popularnost, izvukao je iz učionice i podario joj publiku svetskih razmera. Koen je istakao da je Dilan, “vratio reč u džuboks, tamo gde ona i treba da bude, ili makar gde po meni treba da bude”.

Bez obzira na to da li život i smisao njihovim stihovima “za pevanje” uliva interpretacija pevača, mit koji o njemu vlada, idealan društveni i politički trenutak… – Dilan i Koen su, neporecivo, poete.

Koenovo polaganje prava na status pesnika prethodi Dilanovom; u slučaju kanadskog umetnika književno stvaralaštvo je predstavljalo odskočnu dasku za karijeru kantautora. Međutim, upravo je Dilan omogućio Koenu i sličnima da ostvare uspeh prenoseći poeziju u muziku.

Ogroman uticaj Boba Dilana na popularnu muziku nemoguće je negirati; on je ozakonio intimne, razuđene, ponekad pretenciozne lirske izlete u kontekstu popularne muzike. To oslobađanje iskoristio je i Koen, dovodeći ozbiljnost do novih granica i preplićući je sa melanholijom i depresijom. Egzistencijalna zabrinutost Federika Garsije Lorke i pesnika bit generacije pronašla je svoj muzički izraz u Koenovom stvaralaštvu, pri čemu je zabrinutost ustupila mesto dubokoj melanholičnoj tugi, na putu ka nalaženju spokojstva i duševnog mira.

BOB DILAN: KAPIJE RAJA

Sa zarđalim kompasom u jednoj
i čarobnom lampom u drugoj ruci,
Aladin sedi među usahlim kaluđerima.
Ne vrede klanjanje zlatnom teletui obećanje rajskog naselja,smeh se čuje samo sa one strane vrata raja…

Dilan je od samoukog deteta postao profesionalni muzičar i u tom procesu slučajno postao i dobar pesnik, intuitivno shvativši da dobre pesme treba da sadrže i kvalitetnu lirsku poeziju. Koen je univerzitetski obrazovan pesnik u formalnom smislu, koji se kretao u suprotnom pravcu, sa svojim otkrićem da dobra lirska poezija može biti jednako dobra i kada se otpeva. Oni pišu o svojim individualnim iskustvima, idejama, slikama, rečnikom koji projektuje vlastito sopstvo i njegove okolnosti, i kao liričari obojica visoko nadmašuju Karl Li Perkinse, Ričarde Vajtinge, Irvinge Berline i Džordžove Geršvine prošlosti.

Krajem prve godine trećeg milenijuma, u rasponu od svega nekoliko nedelja, i Bob Dilan i Leonard Koen objavili su nove albume – posle muzičkih karijera koje su obuhvatile pet decenija, i jedan i drugi autor oglasili su se rezigniranim tonovima – svet više nije bio tako neprijateljsko mesto za život, a unutrašnji potresi više nisu bili tako burni. Koen, taj “gospodar turobnog” i “princ tame”, izronio je iz depresije koja ga je obavijala tokom najvećeg dela života. Tuga je ostala, ali je ogorčenje nestalo…

Potraga za umetničkom istinom, koja ga je odvela na vrh planine i podvrgla strogoj disciplini života budističkog sveštenika, okončala se uverenjem da je veo neznanja jedina izvesnost koja postoji – kakav god plan da postoji, on je izvan naše sposobnosti razumevanja. Dilanov “Love and Theft”, istog trena svrstan u red klasika, obiluje širokim rasponom muzičkih stilova i raspoloženja, upućujući na mnoštvo uticaja i pokrivajući Dilanov stvaralački put. Politički stav nije tako ogoljen kao nekada, ali i dalje susrećemo aluzije na poznate teme kao što su korumpirani političari – krvopije.

Možda su glasovi ovih dveju ikona u njihovim poznim delima pali za koju oktavu i izgubili na rasponu – no od svoje izražajnosti nisu izgubili ništa. U međuvremenu, Koen, kanadska nacionalna veličina čija se poezija izučava u školskim udžbenicima, uplovio je čak i u lektiru srpskih osnovaca, a Dilan se ove godine našao u trci za Nobelovu nagradu za književnost.

(Novosti)