Rođen je u selu Zablaću, kod Čačka, kamo se doselila njegova pečalbarska porodica iz okoline Kumanova. Prvo zaposlenje dobio je pre završene mature kao privremeni učitelj u selu Prluti, kod Zaječara. S maturom nije imao sreće ni u Zaječaru, i tu je pao na ispitu – i pozvao direktora (predsednika komisije) na pivo… Ostao je, po Nedićevom terminu, “nesvršeni đak” do kraja života. Učiteljevanje je ubrzo zamenio službom u opštinskoj trošarini, a zatim je 1903. godine prešao u opštinsku carinarnicu u Beogradu. Tu je premeravao šljive – valjda za izvoz.
Dis je i u Beogradu nastavio osobenjački život. Teško ga je bilo naterati da napusti sobu i knjigu i dođe u kafanu, a još teže ubediti da napusti kafanu i vrati se u sobu “bez volje i ambicije”. Bio je svojevrsna osobenost beogradske boemske čaršije: “Kao mesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar dečko i sam našim dosjetkama na njegov račun”, zapisao je A. G. Matoš.
Osnivanjem porodice (ženidbom) ostavio je boemstvo, ali ubrzo su došle ratne strahote, koje ni Disa nisu mimoišle. U Prvom balkanskom ratu bio je ratni izveštač, a u svetskom – izbeglica preko Albanije. Sa Krfa je prešao u Francusku i ni tu se nije skrasio, posebno brižan za porodicu. Poput većine srpskih pisaca, ni njega nije mimoišla tuberkuloza, ali mu nije ona ugasila život nego austrijska podmornica – na putu iz Francuske za Krf 1917. godine. Uz poetski utopljene duše, kako je naslovio prvu zbirku poezije, u stvarnosti mu je potopljeno i telo.
Prve pesme Dis je objavio 1903. godine: “Idila”, u SKG, “Stara pesma”, u “Brankovom kolu”, tada vodećim književnim časopisima u Srbiji i Vojvodini. Iste godine objavio je i nekoliko pesama u “Novoj iskri” i u “Književnoj nedelji” S. Pandurovića, u čijoj redakciji je 1905. i Dis učestvovao. Objavljivao je pesme i u “Savremeniku”, “Delu” i Nušićevoj “Zvezdi”. Nameće se zaključak da je Dis od prvih svojih stihova zapevao punim glasom, bez početničkih lutanja i zamuckivanja karakterističnih više-manje za većinu pesnika. Međutim, samo je prividno tako.
Istražujući u Rukopisnom odeljenju Matice srpske književno-istorijsku građu, pronašli smo rukopis (rukovet) od 11 Disovih pesama, njegovom rukom pisanih, datiranih 1903. godine. Analizirajući ove pesme, odmah pada u oči da se one toliko međusobno razlikuju kao da ih nije pisao isti autor. To je pouzdan znak da nisu ispevane u isto vreme. Očigledno je da je veći deo njih nastao pre 1903, kada su datirane.
Neke od njih karakteriše ne samo početnička neveština, nego i romantičarsko ishodište. Sasvim je prisutan u njima uticaj brankovsko-zmajevske tradicije i u vrsti stiha i u drugim pesničkim rekvizitima.
Četiri pesme iz pomenute rukoveti ostale su neobjavljene sve do 1977. godine, kada smo ih objavili u knjizi “Tragom naše baštine”. Ostalih sedam pesama Dis je objavio u navedenim časopisima, ali sa izvesnim izmenama – popravkama, tako da sve te pesme (i neke kasnije nastale) imaju više verzija: rukopisnu, časopisnu i onu u zbirci, jer je i u njoj vršio korekcije. Svaka naredna verzija predstavlja bolje rešenje, u jeziku i slikama… To negira legendu kako je Dis “pevao kao ptica na grani”, ne vraćajući se više prvobitnom obliku i nadahnuću.
Ova, u literaturi o Disu, uglavnom nepoznata rukovet pesama značajna je po tome što pokazuje da je Dis u svom pesničkom razvoju, za razliku od drugih savremenika, iz romantičarske faze uskočio u samo središte moderne, zaobišavši i “vojislavizam” i parnasovsku fazu. Razlikovao se od svih savremenika, pa i od Pandurovića kojem je bio najbliži.
Imao je Dis smelosti i dara, uprkos skromnom obrazovanju, da potraži nove izvore poetskog saznanja. Upustio se u prožimanja i preplitanja jave i snoviđenja i amalgamisanja čudesnih (uvek u senci smrti) slutnji iz dubinskih slojeva svoga bića i nirvanskih ozarenja, isprepletanih sa nemoći bića i zagrobnog ništavila. Upotrebljavao je jednostavne reči i originalne metafore i spregove, bez nasilja na jeziku. Kod njega su u prirodnoj vezi onostrane slutnje, emocije i sumnje.
Ovakvu pesnikovu orijentaciju unekoliko je anticipirala pesma – pitanje iz rukoveti iz 1903. godine. U njoj, u kostićevskom duhu, Dis postavlja pitanja o čovekovom poreklu u kosmosu i na zemlji, o ljudskoj nemoći i smislu čovekovog života i bitisanja: “Glava tu je, Kud se dede miso,/ Zar za mozak privezana nije,/ Il on ima pukotine neke,/ Gde kad oće, baca je i krije?…
Već u ovoj pilot-pesmi Dis nagoveštava i iznalazi nove tačke gledišta i uglove posmatranja i nagoveštava i jednu od ključnih svojih pesama – “Tamnicu”, njenu kosmogoniju, čovekovu utamničenost i tonjenje u bezdan vremena. Nemoćnu misao prati odsustvo nade, odsustvo saznanja: “Do neznanja (čoveka) saznanje ga prati…”, nemoć čula i svesti koja “Pojima samo do ludila”. Ostalo je jedino beznađe i san, smrt i ništavilo. Tri Disove čudesne pesme: “Tamnica”, “Nirvana” i “Možda spava” čine srž njegovog poetskog stvaralaštva. One su dostojne svake antologije svekolikog srpskog pesništva, ne samo Disovog vremena.
Ono što je takođe njihova jedinstvena osobenost i vrednost i čime je u celini oplemenjena Disova poezija, jeste posebna, diskretna, nimalo nametljiva, a tako prisutna disovska muzika, savršena versifikacija i pitka melodija. Takvi, neponovljivi zvuci, do Disa nisu se čuli u srpskom pesništvu.
Nažalost, dva najveća srpska književna kritičara teško su se ogrešila o ovog eteričnog poetu koji je dao novi senzibilitet srpskoj modernoj poeziji. Skerlićeva surova ocena dovoljno je poznata. Više je ideološka i moralna nego književna. Ta njegova “najubitačnija i najoštrija od svih njegovih kritika” (u više njih, po Matošu, Skerlić je zabranjivao srpskim pesnicima da plaču), zapravo je više naudila Skerliću nego Disu. Izazvala je pozitivne otpore u odbrani Disove poezije kod niza kritičara.
Neprevaziđeni antologičar srpske poezije B. Popović, prosto je ignorisao Disa, nanevši mu time veću nepravdu od Skerlića, ne unevši nijednu njegovu pesmu u Antologiju, a sve su, u to vreme, Disove pesme bile objavljene u časopisima; a Popović obaveštava da je čak i neke pesme iz rukopisa uneo u Antologiju, a ne samo iz časopisa. Navodi da je u svoju knjigu uneo ukupno 165 pesama od 26 pesnika; da je pregledao sedam-osam hiljada pesama, od pedesetak pesnika, dok je došao do svoga izbora.
Ljudski je grešiti, ali ne tako i ne toliko, kako su činili s Disom naši korifeji estetike i kritike, Bogdan Popović i Jovan Skerlić.
(Novosti)
