Napisana prvim u svetu stihovima

Biblija je napisana prvim stihovima koje je svet sazdao. Mi jednostavno od njih očekujemo jasnoću eposa. Pre bi se moglo reći da je u srodstvu sa Mesecom, nego sa Suncem. Biblijska poezija sve čini  tajanstvenim, plašljivim. Homer je opisivao, ona izražava. Stari Grci su deklamovali, ona je zakljinjala ; oni su pevali, a ona dovodila do transa. Eliot je pisao da je njen smisao da posluži kao mamac koji drmusa razum da bi ga podvela pod vlast zvuka. Ponavljajući ih, stihovi Biblije, zavode, “dižu se na ustanak” i dovode do ekstaze. Takve scene se stalno vide kod Zida plača u Jerusalimu, gde se ljudi mole, viču, skaču, “kao David  pred Golijatom”. Biblija poput pevača u horu traži saučestvovanje umesto čitanja. Otuda nju ne treba čitati u sebi, nego celim telom, gestikulirajući i drmasajući se. Nije slučajno u mnogim prevodima Biblije, pa i ovim na naš jezik, glavni znak interpunkcije koji se najčešće upotrebljava tačka i zapeta. Oni dele stih na dve ravne časti, koje govore o istom na dva različita načina. Podižući se i spuštajući se ta retorička rolna, večna plima i oseka, drži nas na mestu, usijavajući svetlost poznanja u našu poziciju, mobilišući emocije, slikajući večnu putanju od rođenja do smrti čovekove. Poput cveta, on se rađa i opada, pobegne kao senka ne osvrćući se .

Da niko neku metaforu slučajno ne proguta

Da niko slučajno pri govorenju njenih stihova ne proguta neku metaforu, jer one služe da bi Biblija njima preneražavala one koji joj stihove slušaju. Svaka u isti mah i tamna i očevidna. Tako se u Knjizi o Jovu kaže : “Verovanje grešnika – “paukova kuća”. Da je rečeno “paučina” nestala bi jedna vrlo važna nijansa za nomada. Uvereno razapinjući svoj šator, pauk živi i radi, premda je to samo “sigurna kuća” za muve.

Biblija, živa mašina moralnosti, posvećena onom što je večno

Kao i pesmu, stihove u Bibliji treba najpre da naučiš, pa da ih naučene zavoliš, i zavoljene da ih razumeš. I tu je najvažnije da je lepota samo “nus produkt proizvodnje”. Biblija je živa mašina moralnosti. Ona je sva posvećena onom što je značajno i važno. Jer svako je od nas Adam, ostale su – Eve, a svi smo i Kain, i Avelj. Biblija je lično, subjetivno delo. I ako su delima nastalim u antičnosti potrebni komentari, onda su Bibliji neophodna tumačenja, ali samo, lična, subjektivna. Sve je u njoj sazdano od gorućih pitanja i odgovora u potaji, koja su našla utočišta u tajnovitim skrovištima da bi čovek zagonetajući prve, (pitanja) bio kadar da odgoneta druge (odgovore), čime ne čini ništa drugo nego zauzima tačku gledišta, svoju, a i njenu. Podrobnosti je suviše mnogo, ali one nailaze tek kasnije.

Biblija je knjiga nepredvidiva

Biblija je knjiga nepredvidiva, ona odjednom prelazi na suštinu stvari, ostavljajući detalje da svedoče “šta će s nama biti do pošljetka”. Sve što je važno, razumljivo je bez ičijeg “tolkovanja”. Bibliju najbolje shvataju i razumeju Amerikanci zato što je ona knjiga njihovog života, od dečjeg vrtića do Bele kuće, i oni znaju sve njene pojedinosti. Ostali, boga mi, ne. Možda i zato što detalji iz Biblije nisu neophodni da bi ona jednom za svagda prodrla svojom celovitošću do duše čovekove, kojoj je i namenjena.

S Biblijom se, kao s Bogom, o glavnom govori na “ti”

S Biblijom se, kao s Bogom, o glavnom govori na “ti”. Tome se takođe treba učiti, jer u poređenju s Biblijom, sve naše knjige izgledaju “neozbiljno”. Čak i Tostoj i Dostojevski u svojim delima kao da namiguju, a to čine zato što sami duh i poetika romana zahtevaju od pisca otuđenje i ironiju. Mi jednostavno ne umemo ni čitati ni pisati bez samozadovoljnog podsmeha koji Biblija nije poznavala.

Žanr Biblije je tragedija

Njen žanr je tragedija. Ali dok su stari Grci tragedije pisali i  prikazivali da bi gledaoci  prisustvujući stradanju dugih zbog teških im sagrešenja, osetili strah i sažaljenje prema sebi samima, doživljavajući katarzu, duševno očiščenje na tuđim greškama, u Bibliji je tragedija sam život, i, što je najzloslutnije, naš soptveni.

Knjiga o Jovu – centralna tema Biblije koja treba da opravda Boga

Stari zavet nije spomenik drevne književnosti. Moglo bi se reći bez preterane bojazni da će se napraviti odveć velika greška da je centralna tema Starog zaveta Knjiga o Jovu koja u očima čoveka treba da opravda Boga. Ako u tome ne uspe, sve ostalo mora pasti u vodu. Teodicija je kriterijum religije. Rečeno je da samo preseljene duše objašnjavaju naše stradanje : plaćamo za praroditeljski greh. Karma da se odgovara za roditeljski greh je i Staljinova “revolucionarna pravda”.

Knjiga o Jovu zadaje jedinstvena pitanja koja nikog ne mogu mimoići. Čak i više od toga : Biblija na njih odgovara. Stradalnik Jov čak i nije Jevrejin, on je apstraktni pravednik iz zemlje Uzu . “Bejaše čovek u zemlji Uzu, po imenu Jov”; i taj čovek beše dobar i pravedan, i bojaše se Boga i uklanjaše se od zla”. (1.,1.).

Jov je žrtva nepravde, paragraf i ulog u ugovoru o klađenju zaključenom između dva “ortaka” Satane i Boga, njegova sudbina je određena tiketom opklade dva međusobno suprostavljena lidera, “večita rivala”.

Bog Starog Zaveta je razočarani Bog

Bog Starog Zaveta je razočarani Bog. On je uradio sve nabolje da ljude spasi od prvobitnog greha, a dalje je sve pošlo naopako do Potopa, i prvo što je uradio ucveljeni Noj kad se dokopao kopna, bilo je da se napije do izmenoglosti i tako ugasi nesnošljivu žeđ koja ga je morila, čime je princip paćeništva prešao na šaljivi “teren”.

Bog je iz gomile odabrao sebi elitno društvo koje ga je okruživalo. Među “talentima i obožavaocima” bio je i Jov kao produkt moralne selekcije, plod truda Gospodnjeg i najvišeg među smrtnicima postignuća : on je bio bezgrešan. Umilnim glasom šapuće Sotona koji služi Bogu kao unutrašnji glas njegov : “A Sotona  odgovori Gospodu i reče : da li se uzalud Jov boji Boga”. (1.,9.) Pošto iskušenje sa Jovom nije završeno uspešno, Gospod dalje ne može produžiti započeto, jer ga čekaju velika dela : izlaz iz Egipta, put u obećanu zemlja, Jerusalim, hram, mesija…

Pravednost Jova kao zaloga velike budućnosti

Beskorisna pravednost Jova služi kao zaloga velike budućnosti. Zato je Gospod dozvolio Satani da iskuša Jova koji se herojski nosi sa gubicima. Lišen dece, velikog bogatstva, stoke, “ne rekavši ništa nerazumno o Bogu”, Jov sa kamenitim dostojastvom stoički zaključuje : “Jer su strele svemogućega u meni, otrov njihov ispija mi duh, strahote Božije udaraju na me” (6.,4.).

Ali smrt koju bi oduševljeno dočekao sa velikom radošću, takođe mu ne daju. Satana traži i dobija “kožu” Jovovu, pa je od svih napasti da ga iskuša odabrao lepru, da bi mu patnja postala iako ne smrtna, a ono očigledna, a to znači sramotna. To je žigosanje grešnika na koje Jov ne pristaje, ćuteći se prevrćući do samog rasvita, ne kao mučenik nego kao grešnik kažnjen sramotnom kaznom, nepravdeno, što je samo po sebi nečasno, budući da je tema Knjige o Jovu pravednost.

Dogovor Boga s čovekom

Bog se dogovorio sa čovekom : dao mu je sve što mu je potrebno u zamenu za jednu jedinu vrlinu – pravednost. Jov ovu vrlinu ne ustupa ni samom Gospodu i zavetuje se da dok ne umre, neće odustati od neporočnosti svoje. A to su upravo od njega tražila četiri njegova  prijatelja :Elifas Tamanac (Bog ne kažnjava pravoga), Sofar Namaćanin (Jov ima da se pokori pred sveznalijem Bogom), Vildad (Samo je pokajanje za Jova njegov put sreće), Elijuj, najmlađi prijatelj (prekorava Jova zbog njegovog pravdanja sebe).

Svi Jovovi prijatelji su bili ubeđeni poput Višinskog, poslušnog Staljinovog generalnog prokuratora, da je priznanje – carica dokaza. Jovovi prijatelji savetnici ne mogu da poveruju da neko može biti kažnjen bez ikakve krivice. Tako je pravedni, ali siroti Jov, kao i Buharin dva milenijuma kasnije, morao da prizna da je učinio ono o čemu čak ni pojma nema, kako bi drugima, navodno, bilo bolje i lakše.

Podlo ponašanje Jovovih prijatelja koje je ostalo bez odgovarajuće božje osude, lišava ga poslednje kapi strpljenja i zadnje suze vere u čoveka, što se pretače u najpronicljivije biblijske stihove posle psalmi. Taj kazus potresa ceo moralni kosmos. Dijalog između Boga i Jova započet zbunjeno nastavlja se vatreno, ali zamršeno. Oba “učesnika u postupku” hvale Boga, proklinju grešnike i nevernike, samo što Jov, kao od njega preslikani Ivan Karamazov, ne pristaje da prihvati svet onakav kakvim ga je Gospod stvorio. Njega, kao ni Smerdjakovljevog srednjeg brata po ocu, ne razjaruje toliko saznanje da Gospod ne nagrađuje pravednike, koliko činjenica da štiti grešnike kad god mu se ukaže za to prilika, što se ne dešava tako retko”.

Stari zavet nije poznavao spasenje pa je zato sva punoća pravednog suda morala biti obznanjena sada i ovde. Ateizam takođe nije rešenje jer u Knjizi o Jovu ima i onih koji ne prihvataju božje zakone, ali nema nikoga ko bi negirao samo postojanje Boga. I tako je autor doveo sebe u bezizlaznu situaciju : on je dužan da odgovori Jovu, ali tako da njegove reči budu dostojne Boga.

Jov je Bogu kao pas Pavlovu

Za Boga je Jov kao pas za Pavlova kome je ovaj naučnik podigao spomenik, pošto ga je u vreme ispitivanja uslovljenih refleksa “objekat” bio o jadu zabavio. Jov ima ulogu veličanstvenog eksperimenta koji Bog izvodi sa ljudima. Ali na kraju knjige Jov prestaje da bude laboratorijska životinja, neutralna materija koja služi za izvođenja ogleda. Mi o njemeu znamo mnogo ličnog, čak i neprijatnog, pošto on nikad nije zaboravio kako je nekad bio važan u  pravednosti svojoj : “U pravdu se oblačih, i ona mi beše odelo, kao plašt i kao venac beše mi sud moj”. (29., 14.) “Njegova je uvek bila poslednja : “Posle mojih reči niko ne progovaraše, tako ih natapaše beseda moja”. (29.,22.)

Poražavajuće je to što je i sam Gospod priznao pravednost Jovovu, (a na onakve ga je muka  stavljao!), jer drukčije mu ne bi ni odgovorio. Obraćanje Gospoda direktno Jovu u nekoliko navrata je samo po sebi grandiozan, neopisiv, senzacionalan poklon čoveku, odgovor dat samo zato da ga mi više ne bismo nikad ni zašta pitali. I čime je gospod počeo taj istorijski monolog, odnosno dijalog sa Jovom? Sarkazmom, eto čime. Šta treba neko da bude kako bi mogao odbaciti tu pripovedačku logiku, taj nadmeni hvalospev sopstevnoj  moći, u koju nijedan ljudski stvor, a najmanje Jov, nije sumnjao, a kamo li da mu je bio neki oponent, rival. “Tada odgovori Gospod Jovu iz vihora i reče : ko je to što zamračuje savet  rečima nerazumno? (83.,2.) Opaši se sada kao čovek ; ja ću te pitati,( 83.,3.) a ti mi kazuj. Gde si ti bio kad ja osnivah zemlju? Kaži, ako si razuman (83.,4.)”.

Svet je dobar s nama, ili bez nas

Svet je, kazuje Knjiga o Jovu, dobar s nama ili bez nas. Čovek, istina, strada, ali sve se dešava u raskošnom dvorcu. Njegovo, (naše) delo slavimo ushićeno kao praznik svemira, samo što poneko, kao Ivan Karamazov, na primer, vraća ulaznicu za raj zažmurivši od nepodnošljivog bola u duši. Sažalivši se na Jova, Gospod mu je otvorio oči. Gospod (42,.4.) “Slušaj kad izgovorim, a kad zapitam, kaži mi..”Jov : Ušima slušah o tebi, a sada te oko moje vidi” (42., 5.)Egzaltacija kao u partizanskoj priči Jovana Popovića “Pinki je video Tita!”.

Hepi end kao u Holivudu

Kao kod istinskog pesnika i bogomnadahnutog pravednika nastupa zanos i ushićenje božjom pravednošću, pa se Jov mogao okrenuti od svojih rana da bi shvatio okolinu onakvu kakva jeste sama po sebi, bez nas. Svojim očima se osvedočio da je svet beskrajno lep. Ali od toga se za njega, Jova, ništa nije promenilo. On je kao i pre, bedan, go, bos, bolestan. Ipak,priznavši lepotu sveta iznad svog bola, on se uzdigao nad svojom nesrećom zasluživši milost Gospoda.

I dobio je. Takvoj apoteozi ništa ne pridonosi srećni, kao u Holivudu kraj. Jer u Bibliji je sam  život tragičan. Bez obzira što je Gospod sve udovoljio Jovu od onog što mu je na svojoj, Božjoj pravdi bio oduzeo  (42.,10.) “I Gospod povrati što beše uzeto Jovu pošto se pomoli za prijatelje svoje ; i umnoži Gospod Jovu dvojinom sve što beše imao” (42., 10.) I da ne zaboravimo : ponovo imaše sedam  sinova i tri kćeri.

Piše: Branko Rakočević