Библиотека „Савременик” покренута је пре Другог светског рата, а у њој су своја дела објављивали: Бора Ћосић, Драгомир Брајковић, Милисав Савић, Видосав Стевановић, Братислав Р. Милановић…
Александра Мокрањац рођена је у Београду, дипломирала је на Архитектонском факултету. Свој први роман – „Транскрипција” објавила је у издавачкој кући „Геопоетика” (2006).
Као свеобухватна огледала људског духа, истиче Александра Мокрањац, градови имају своје блиставе, и оне друге, патиниране стране. Градови у којима се одвија „Опсенарење” – Париз, Београд, Венеција, Берн и помало Нешател – нису мање душа романа од његових живих протагониста, махом Београђана. А Београђани, ма где расути – остају у срцу заувек Београђани. Овај чудесан знак распознавања, године боравка ван завичаја само појачавају. Код интелектуалаца поготово, јер Београд формира субверзивног, навикнутог да крије то што је, јер је „улица” у Београду увек јача, гласнија, продорнија… Она намеће своје законе, проглашава се мерилом ствари…
Отиснуте у свет, из наоко различитих побуда, личности „Опсенарења”, успешне, или на путу да то постану, краси и инат, опет – типично београдски. Одличан извозни производ, ако је добро дозиран. Усред вечитог „имати или бити”, извесни су само тренуци, у њих стаје читав живот, па временски теснац, свима нам остављен да још незапочето довршимо, постаје сјајна вежба сажимања, парадигма – роман за поподне.
Весна Капор рођена је у Невесињу, завршила је Филолошки факултет у Београду. „Три самоће” је њен први роман.
Писање као начин откривања вечито истих, дубоко скривених тренутака кроз који се прелама човеков живот, а самим тим квалификује и време као исходиште промена и истости, наглашава Весна Капор, опсесија је истинских трагача. Увек је, у часовима недоумица отварала, рецимо, Пруста, Дирасову или Чехова. Животи, животи и увек само животи људи. Тренуци ломљења епоха, победа било које идеје, технолошки напредак, увек су, за неке уметнике као истраживаче најбитнијег, почињали и завршавали невидљивим трептајима и часовима, изван будног ока историје.
„Три самоће или мјесто недовршених ствари” је само наставак њеног трагања и показивања општости кроз појединачно, лично. Ова прича је њу пронашла и морала је бити исписана баш на овакав начин. Згуснуто, слојевито, недоречено. Болно. Обезимењени град као симбол општости света, обезимењени људи, које одређује само статус или професија, део су приче која може бити смештена било где и у било који одсечак времена. С друге стране, испред, условно речено кулминацијског дела романа, поглавља „Раздор” – стоји цртица као посвета, ипак, једном месту на кугли: Невесињу, „Мјесту које и постоји и не постоји…” Тако се цела прича, негде претаче у омаж људима и граду на размеђи светова и векова. Роман је потврда да је самоћа суштаствено иста, да је смрт непроменљива категорија, свуда на свету, да ће ратова бити, хтели ми то или не, и да је Варош метафора оног места у нама кроз које се додирују светови.
Ивана Поповић (1986), најмлађи је аутор Српске књижевне задруге. Студира дефектологију. Њен роман се, једноставно, зове „Београдска”.
Роман „Београдска”, каже, демистификује једну од интригантнијих сфера живота и интересовања, и садржи сва обележја савремене књижевности, а опет се не може везати за описе као што су комерцијално, просто и претерано. Његова величина је управо у томе што се свакидашње дилеме, ситуације, грехови и добра дела, представљају сурово огољено и увлаче под кожу читаоцу на један крајње неприметан и нежан начин. Главна јунакиња, својом искреношћу, читаоцима пружа и отвара нове просторе за размишљање у које можда никада нису залазили. У својој борби са животом, она је смела, плашљива, паметна, и глупа, али никада дволична и недоречена.
Ирена, главна јунакиња, заслужује разумевање и поштовање читалаца, чак и онда када се њени потези косе са општеприхваћеним нормама. Улази на мала врата, чистога срца, право у срце, и лако задобија подршку онога који у рукама држи „Београдску”. Она проживљава наизглед обичан живот, али, за промену, окружен стварима које су назване правим именом. Иако споредни, и остали ликови значајни су за радњу романа. Они, заједно са Иреном, почињу, разрађују и закључују надасве љубавну причу, имајући на уму да ништа није постигнуто уколико нема поуке. А поука има више.
У роману се користи специфичан језик. Београдски сленг, објашњава Ивана Поповић, употребљен је тачно онолико колико би требало. За тај „улични начин” причања једне приче – понекад нема места, и баш ће ту, где је сувишан, бити изузет. Ипак, младалачки израз остаје и тамо где нису псовке, а љубав према Београду чак и онда када је, наизглед, нема.
Зоран Радисављевић (Извор: Политика)
