Наша је при томе препорука серијал за који се не може рећи шта је код њега боље: цртеж или текст, а у нашој варијанти слободно можемо додати и превод. Стрип је то којем се, ако се једном узме у руке, враћа до старости, јер поседује чаробну моћ подмлађивања духа, смехом пре свега. Али, стрип је то и који, заправо, својом филозофијом поларизованих слојева друштва даје одговоре на многа егзистенцијална питања; одговоре увек опоре, јер идеја, нажалост, и јесте по правилу губитница у вечитој борби с материјом.
Ако до сада нисте погодили – а то је могуће само уколико сте га неким случајем до сада и избегавали – реч је о „Алану Форду”. Његови духовни родитељи су Лућијано Секи и Роберто Равиола, први познатији под псеудонимом Макс Бункер, а други као Магнус; први као писац текста, а други као цртач. Ликовно и литерарно рођење „Алана Форда” пало је негде средином 1969. на радост свих љубитеља црног и откаченог хумора. А онда су, пре безмало четири деценије, и читаоци диљем бивше Југославије на киосцима могли да купе први број „Алана Форда” насловљеног као „Група ТНТ”.
Већ тај први број, у издању загребачког „Вјесника”, и то понајвише захваљујући маестралном преводу Ненада Бриксија, стекао је и код нас до тада, али и до сада, ненадмашену популарност. Током наредних неколико година, све до 1975, односно до 75. броја под називом „Одлазак Суперхика”, читаоци су у размацима од две седмице жељно ишчекивали нови број „Алана Форда”. Зашто баш до 75. броја? Па, Магнус тада напушта серијал и цртање стрипа преузима Паоло Пифареиро, што је пресудно утицало на квалитет „Алана Форда”, који је из броја у број падао до непрепознатљивости, како визуелно тако и текстуално.
Управо стога се данас код оних пасионираних љубитеља групе ТНТ време дели на период „пре и после 75. броја”.
Иначе, осим потпуно откачених ликова, те интелигентног хумора, који дубински обрађује многе социолошке правце свакодневног живота, Магнус и Бункер су нам оставили нешто што по оригиналности замисли нема конкуренцију нити у лепој књижевности нити у енциклопедистици. Реч је о ненадмашним причама Броја Један захваљујући којима смо сазнали „праву истину” о догађајима које је историја касније, хм, фалсификовала.
Те приче су у наше животе ушле у 11. епизоди заједно с појавом спиритус мовенса групе ТНТ, Његове висости, брадатог паралитика необичне фризуре који у основи персонализује Време и уједно оповргава тврдњу како се све мења. Јер, гледано с оне тамније, у случају Магнуса и Бункера реалније стране, људи су од Хомера и Нелсона, којем је Број Један дао онај бесмртни савет о победи и поразу (“Ако каниш побиједити, не смијеш изгубити”), па све до данашњих дана, били и остали пре свега себељубиви, шкрти, завидни, грамзиви, осветољубиви и покварени.
Број Један је, дакле, присуствовао многим догађајима који су пресудно утицали на развој цивилизације. На пример, захваљујући “Алану Форду” сазнали смо да писац “Илијаде” и “Одисеје” није био Хомер него управо Његова висост, и то из простог разлога што је Хомер био слеп па није могао да пише. И тако је Број Један као једини преживели сведок тих славних догађања у рату између Ахејаца и Тројанаца, сву списатељску славу препустио Хомеру, а за је себе оставио тек пролазни новац као надокнаду за пружање дактилографских, књиговодствених и маркетиншких услуга слепом песнику.
Али, управо захваљујући Броју Један, читатељство је упознато, а историји понуђена, права истина о природи Тројанског рата. Наиме, тешко погођен растрошношћу своје прелепе супруге Хелене, ахејски краљ Менелај подмеће је згодном Парису. У Хелени и Парису се одмах пали љубавни плам, али се убрзо и гаси, јер се сад тројански краљ Пријам суочава с проблемом који је имао Менелај – чувена је сцена у којој Пријам, угледавши потпуно празну државну касу, говори Парису: Сине мој, ти си најглупљи од свих мојих синова, а конкуренција у тој дисциплини у нашој обитељи је страшна! Због тога Пријам моли Менелаја да прими назад Хелену, а након што то овај одбија – избија рат.
Незаборавне су и епизоде у којима Број Један, причајући о Цезару, Нерону или Наполеону, заправо исписује историју људског рода, лишену патетике и хиперболизованих јунаштава и доброте. Управо супротно: сваки је од тих и многих других историјских ликова приказан као карикатура, у основи много више онаквим каквим стварно и заслужују да буду описани. Рецимо, у причи из америчке историје, Превртљиви Лафит којем је Број Један у тим преломним историјским тренуцима, дакако, саветник, у избору између вешала и стрељања с једне, те вреће фунти и долара с друге стране, правилно бира – ово друго. Лафитова несрећа била је што није знао да броји, па му никако није било јасно како је то приликом поделе новца који је добио за прелаз британске, односно америчке војске преко свог имања, гомила на страни Броја Један увек била много већа. А славни математички изум Његове висости заправо је врло једноставан и овдашњи га тајкуни често примењују: један теби, један мени; два теби, а је’н-два мени; три теби, а један, два, три мени; сто шест теби, а један, два, три… сто шест мени!
Наравно, нису Број Један, Грунф, Боб Рок, Јеремија, дебели Шеф, Сир Оливер, Носоња и Алан Форд сами себи довољни, већ је ту и читава галерија епизодних ликова, попут шпијунке Маргот, триа Фантастикус, себичног и злог суседа, пијаног поштара, или Берта из касније надалеко цитираног Уреда за истраживање руда и губљење времена. Ипак, ту галерију, без сваке сумње, предводи Суперхик као утеловљење једне посебне, а толико нам знане филозофије – крађе од сиромашних да би се давало богатима. Суперхик се први пут појављује у истоименој епизоди као радник јавне чистоће у Њујорку. Незадовољан хигијенским навикама сиромаха, Суперхик се одлучује да краде од њих и украдено поклања „богатунима”, а у томе му помажу натприродне моћи које је стекао тако што је упао у огромну бачву вина грозобијалне каквоће.
Опраштајући се полако од „Алана Форда”, јер ипак га је смисленије читати него о њему књигу писати, ред је подсетити на бар део цитата који су ушли у свакодневни говор или су непролазни хит лета исписани на мајицама: Сир Оливерово „Хало, Бинг! Како брат? Цијена, права ситница” ; Грунфове пароле „Тко вриједи лети; тко лети вриједи; тко не лети не вриједи” и „Боље частан узмак него нечастан пораз”; филозофија дебелог Шефа „Рад, рад а тек онда дубоко одмарање”… И, наравно, животна порука Боба Рока (а, чини се, и наша) – „Боље живети сто година као милијунаш, него седам дана у биједи”.
(Дневник)
