Lav Nikolajevič Tolstoj rođen u selu Jasna Poljana, jednom od bezbrojnih malih sela izgubljenih u ogromnoj ruskoj ravnici, kao da je zauvek u sebe primio i utisnuo taj predeo, njegov dah i duh ostajući mu veran celog života. Nosio ga je kao amajliju, ali i kao teg plemenitog prokletstva koje ga čini neprekidno svojim dužnikom. Orući zemlju, loveći po prostranim poljima i šumama, školujući seosku decu bio je uveren da radi onaj posao, da vrši onu duhovnu dužnost koja je ravna njegovom literarnom trudu.

Kreativnost svoga duha i pregnuća izjednačavao je u prosvećivanju i oslobađanju seljaka sa onom u spisateljstvu. Ponekad se čak više ponosio onim prvim no ovim drugim.

“Srećno, srećno doba detinjstva…”, piše Tolstoj oživljavajući uspomene na to svoje životno doba i priznaje da one osvežavaju, uzdižu njegovu dušu, nalazeći u njima izvor svojih najlepših radosti. Odatle je briznula i potekla ta reka imaginacije, ta svetlosna duga koja se iz te “poluazijatske velike carevine utonule u političku i socijalnu obamrlost” (Danijel Žiles) nadvila i prekrilila književno nebo nad Evropom i celim svetom. Ime Tolstoja i njegovi romani, a pre svega “Rat i mir” i “Ana Karenjina”, ostali su u samom vrhu svetske literature.

Polazeći iz Sevastopolja, koji je posle francuske opsade pao, a Tolstoj je video grad u plamenu i sa francuskim zastavama na utvrđenjima ruskim, zaplakao je i zapisao: “Pisati, pisati! Od sutra počinjem da radim i radiću celog života… “ Tom životnom zavetu ostao je životom i delom privržen. Izjednačio je svoju tugu sa umetničkim i stvaralačkim činom, patriotizam i umetnost. Na visokom, skoro nedostižnom nivou moralnog i kreativnog, podjednako, angažovanja i stvaranja.

I onako kako to biva u životima stvaralaca koji svoju umetnost izražavaju u visokim temperaturama kada sagorevaju i duša i strast, i u životu Lava Nikolajeviča Tolstoja događale su se naizmenično krize i uzleti. Skoro u sličnim vremenskim periodima su se događale duševne krize i sumnje njegove kada su u ruskoj javnosti bila objavljivana njegova remek-dela. Već 1865. godine se javio veći lom u njegovoj duši, da bi se ponovio 1877. Tolstoj je čovek pedesetih godina kada je završio “Anu Karenjinu”, “sa dugačkom gustom bradom… velikog čela ispresecanog borama, gustih obrva, prodornih sivih očiju…” (Danijel Žiles).

Bio je to period kada je pravio neku vrstu pregleda svoga života. Mogao je da bude zadovoljan i literarnim i životnim uspesima. Voleo je i bio voljen od svoje Sofije Andrejevne, koja ga je volela istom ljubavlju “žarkom i jedinom”. Te 1877. ona je rodila deseto dete, malog Andreju. A on, njen Ljovočka “od najranije mladosti nespokojan, pesimista, proganjan mišlju o smrti i željom da spozna krajnji smisao života”, bivao je opsednut neprekidnom žalošću. U trideset šest meseci izgubio je troje dece i dragu tetušku Tatjanu. Nesumnjivo da ga je sve to izmoždilo i on je zapisao: “Može se živeti samo dotle, dok je čovek opijen životom…” A on je bio sumoran i utučen.

Duboko verujući da slučaj kao proizvoljni događaj ili sled okolnosti ne postoji, no da je sve u nekoj dubokoj sudbinskoj povezanosti i međusobnoj izazovnosti, verujem da ni susret Lava Nikolajeviča Tolstoja i Borisa Leonidoviča Pasternaka nije slučajan. Jer taj susret, ne znajući jedan za drugoga, nisu ni jedan ni drugi ni želeli ni očekivali. A on se, ipak, dogodio. Uprkos tome što je Boris tada imao manje od pet godina.

“Tolstoj je – S. Rodionov piše u svojoj knjizi “Moskva u životu i stvaralaštvu L. N. Tolstoja” – 23. novembra (1894), zajedno sa kćerkama bio kod slikara L. O. Pasternaka koji je stanovao u samoj Likovnoj akademiji… Oni su došli na koncert u kome je učestvovala Pasterniakova žena…”

To je, pedeset godina kasnije, pročitao Boris Leonidovič Pasternak, sin slikara i pijanistkinje. “Te noći – setio se i zapisao Boris – odlično se sećam. Usred nje sam se probudio od neke slatke i bolne muke, kakvu ranije nisam nikada osetio. Viknuo sam i zaplakao od jada i straha…” A onda se film njegovog sećanja odvija dalje i on vidi salon pun duvanskog dima i sveće koje su treptale. Video je sjajno crveno drvo violine i violončela, dok se klavir crneo. U tim kolutovima dima ugledao je sedu kosu dvojice staraca. Jedan je bio slikar. “Lik drugoga – beleži Boris Pasternak – pratio me je… čitavog života… njegovim duhom bila je prožeta cela naša kuća. Bio je to Lav Nikolajevič Tolstoj.”

Pasternak se sećao da je ta noć stajala kao nekakav kamen-međaš između nesećanja ranog detinjstva i čitavog kasnijeg perioda. “Te noći”, zabeležio je kasnije, “počelo je da deluje moje pamćenje i proradila je moja svest, bez velikih prekida i praznina, kao kod odraslog čoveka.”

Nesumnjivo da je ta prožetost kuće i života Borisa Pasternaka duhom Tolstojevim morala ostaviti traga i na umetničko delo, ali i na sam život i njegove moralne vrednosti budućeg velikog pisca. Ostaće zauvek neodgonetnuta tajna šta je Pasternaka opredelilo i nagnalo da u onom poznatom pismu Nikiti Hruščovu, povodom dobijanja Nobelove nagrade 1958. napiše: “… dobrovoljno odbijam Nobelovu nagradu”. A onda dodaje: “Odlazak van granica moje Domovine za mene je ravan smrti.”

I u ljubavi prema Rusiji za koju je “vezan rođenjem, životom i radom” nije teško nazreti onu prožetost Tolstojem, njegovom umetnošću i njegovim odnosom prema Rusiji.

(Novosti)