Sam početak eseja Umetnost Knuta Hamsuna je neočekivan, snažan, pun pogodak. Hamvaš u desetak rečenica iznosi sve bitne detalje iz života norveškog Nobelovca. Da je bio ribar, raznosač uglja, obućarski kalfa. Da nije išao u školu i da je gotovo gladovao. Životopis umetnika zaključuju odlazak u Ameriku. I u Americi, Knut Hamsun nije birao poslove. Čak, lovio je ribu sve diveći se nebu i moru. I tako… u Americi, Hamsun je napisao svoj prvi roman Glad. Pisao ga je na krpama papira. Svejedno, Glad mu donosi svetsku slavu, rešava materijalne probleme, dobiće najveće priznanje za književnost. Pokoriće pisani svet. Novac mu više ne treba. Ni žena! Dobiće mnogo, izgubiti neće ništa. Sačuvaće spokoj, živeće kao i do tada. Kako se već navikao. Ali, da li su se ljubitelji književnosti širom sveta tek tako lako navikli na likove njegove proze? Na njegovo čudno delo! Na jednostavnost junaka o kojima piše. Čitajući esej, primećujemo da je i sam Hamvaš zatečen, očaran, iznenađen. Zato prezentuje govor Hamsunovih likova: „Hm“, „Pa“, „Da“, čak i „Dobar dan“. Ili, zamislimo ovo: „Kada se rodi dete, muškarac pita ženu: Da li si to sve obavila? – Jesam – odgovara ona – sada je već sve gotovo“. Pišući ovaj tekst, baš na ovom mestu, da mi se ne zameri, pomislio sam kako bi izgledalo da se Knut Hamsun ponašao kao njegovi junaci u odbrani pred sudom posle Drugog svetskog rata. Da je i sam odgovarao sa: Hm, Pa, Da, itd. Ali ne, Knut Hamsun je pred sudom, između ostalog, rekao i ovo: „…Oni koji sada likuju nada mnom, jer su pobedili, pobedili izvanjski, na površini, njih nisu posećivale porodice, od najmlađih pa nadalje, i plakali zbog svojih očeva, svojih sinova, svoje braće, zatvorene u ovom ili onom žicom okruženom logoru, koji su bili osuđeni na smrt… I Hitler je na kraju počeo dobijati moje telegrame. Dojadili su mu…“ Eto, ovo je izgovorio na sudu Knut Hamsun, umetnik! Hm, pa, da… moguć je naš komentar! Ali, vratimo se tekstu mađarskog filozofa i književnika. Dakle, Hamvaš nas na najbolji moguć način upoznaje sa delom čineći to „preko“ razgovora Hamsunovih „rečitih“ likova kod kojih nema krupnih reči i bespotrebnih velikih razmišljanja. To su likovi koji maksimalno jesu ljudski. Još ističe: „Nagel je junak Tajni: nema poziva, zaposlenja. Živi. Negde mu se nešto dopadne i on tamo ostaje jedno vreme, potom opet dalje luta dok jednog čoveka, životinjicu, drvo, kuću, miris, oseća kao srodnike, o njima do mile volje može da sanjari“. Naravno, pomenuti su i „zaljubljeni u čamcu, učitelj“, potom i čovek koji u velikoj pustoši severa kupuje kolibu, „kupuje kozu, ore, seje, gaji ovce… posle deset godina postaje najbogatiji u okolini“. Nije, dakle, morao u Ameriku! I tako redom, Hamvaš se osvrće na modernu književnost tražeći nekog nalik Knutu Hamsunu… da bi, potpuno neočekivano, tek zaključio: „Ali time takoreći još ništa nismo kazali. Kritičar je bespomoćan u odnosu na veliku umetnost… Hamsunova dela se ne mogu analizirati. Dok se tumači, gubi se u međuvremenu njegovo najistaknutije svojstvo koje je najveća umetnost: neposrednost. Kad neko pročita Glad, osetiće u stomaku grčeve… a kad pročita Tajne, onda napušta porodicu, prijatelje, kreće da živi, jer oseća da je Nagel jedini koji odista živi“. Dobro, de! Ne preporučujemo da čitate Hamsunove Tajne!
Ali, nešto drugo hoćemo da istaknemo. To je Hamvaševo mišljenje: „Kritičar je bespomoćan u odnosu na veliku umetnost“. Hm, pa, da! – tačno je to. Kritičari su bespomoćni i u odnosu na veliku umetnost Bele Hamvaša, ali niko to da prizna. Ovim smo – biće da je tako – ipak, nešto kazali?
(Posvećeno Beli Hamvašu)
