својим делом афирмисао српску културу или науку и створио дело од националног значаја. Милисав Савић аутор је култних књига: „Бугарска барака”, „Младићи из Рашке”, „Љубави Андрије Курандића”, „Топола на тераси”, „Ћуп комитског војводе”, „Хлеб и страх”, „Ожиљци тишине”, „Принц и сербски списатељ”, „Римски дневник, прича и један роман”, „Чварчић”. Докторирао на српској мемоаристици 19. века (књига „Сећање и рат”). Радио је као лектор за српски језик у Лондону, Њујорку, Фиренци, Лођу, био је министар-саветник у нашој амбасади у Риму. Предавач је на Државном универзитету у Новом Пазару. Превођен је на многе европске и светске језике, добитник је наших најзначајнијих књижевних признања. Награда „Стефан Првовенчани” биће му уручена вечерас у Дому културе у Рашки.

Награда „Стефан Првовенчани” додељена Вам је у завичају. Најтеже је, по правилу, доказати се у свом завичају. Зашто је то тако?

Да је најтеже доказати се у свом завичају, рекла је једном Десанка Максимовић. Ваљда да укаже неком провинцијском председнику општине да поред спортиста и ловаца постоје и песници. Лепо је доказати се у завичају, али још лепше ван завичаја.

Крајем јуна, у Рашки и Новом Пазару, одржан је округли сто о Вашем књижевном делу. Како оцењујете овај скуп?

Изаћи ће зборник радова и ето прилике за релевантну оцену. Мислим да је на скупу лепо осветљена генеза мог приповедачког рада, а било је и неколико исцрпних анализа мојих последњих књига, посебно романа „Чварчић”.

Какав је Ваш однос према родном граду и шта завичај значи писцу?

Неки сматрају да завичај игра пресудну улогу у одабиру тема и формирању погледа на свет. Завичај се обично глорификује –рајско место, то је, рецимо, Одисејева Итака, или сатанизује – место првих неспоразума са светом, раних јада и дубоких ожиљака. Андрићева прича о вишеградској стази садржи оба става. Неки, пак, гледају да се отарасе завичаја као сувишног пртљага. Њима је ближа позиција апатрида, односно безавичајца. Писци се више вежу за родни град. Јер, значајне цивилизације, па и књижевност, настале су у великим градовима. Џојс се веже за Даблин, иако је рођен у оближњем градићу, Данте за Фиренцу, Бодлер за Париз, Булгаков за Москву…Ипак, већини писаца, па и мени, прави завичај је литература. Наравно не сва. Свако има свој избор дела у којем се осећа као у рођеној кући.

Једно време сте радили у нашој амбасади у Риму. По чему памтите тај период, који сте описали у „Римском дневнику”?

Тек ћу да опишем, у виду сећања, моје кратко „дипломатовање”. Амбасада у Риму била је мало огледало свих оних тужних и гротескних ствари које су се догађале у земљи.

Припадате генерацији шездесетосмаша. Како, са ове временске дистанце, гледате на те догађаје?

Као на неостварену утопију. Сигурно је да нисмо били за несрећни рат или за овакву Србију, поражену, на коленима. Сањали смо о држави правде и демократије… Ни у сну нисмо могли да помислимо да ћемо живети у друштву у којем је политика постала доминантни, готово једини бизнис.Најгоре је што више не видим побуњеног појединца –у Камијевом и Сартровом смислу или Блоховог човека наде. Наравно, нису се сви интелектуалци утопили у бару мртвила и безвољности. Неки су изабрали радну ћутњу, другима је блиска раблеовска спрдачина, трећи изигравају Дон Кихота, четврти глуме Хамлетово лудило.

Били сте уредник наших најугледнијих књижевних листова и на челу најзначајнијих издавачких кућа. У чему је разлика између ондашњег и данашњег издаваштва?

У моје време и издавачи су, поред писаца, могли да имају политичке и полицијско-судске проблеме, данас – сва срећа – писце не хапсе и не забрањују им књиге. Али то не значи да се књижевност и даље не злоставља, како би рекла Јасмина Ахметагић. Не слажем се са тезом да су данас писци и књижевност маргинализовани, да не значе ништа. Да је тако, владајућа номенклатура не би тако мотрила кога ће и шта ће припустити у медијски и јавни простор.

Почетком јесени, „Службени гласник” објавиће монографију о Вама. О каквој је књизи реч?

Није реч о класичној монографији. Књига под насловом „Милисав Савић” излази у новопокренутој едицији – ту су још књиге Љубице Арсић и Зорана Ћирића– коју уређује врсни писац Горан Петровић. У књизи је мој избор прича, коментари уз приче, кратка аутобиографија, поетички есеји, мемоарски записи. Текстови су илустровани фотографијама, углавном из личног албума.

Извор: политика.рс, аутор: Зоран Радисављевић