Iako pripadate generaciji mlađih pisaca , već ste dobili nekoliko najznačajnijih književnih priznanja. U čemu je posebnost nagrade „Meša Selimović”?
Bezmalo sve nagrade koje sam za svoj književni rad do sada dobio nose imena pesnika. Tri Branka su, recimo, među njima: Radičević, Ćopić i Miljković. Nagrada „Meša Selimović” nije tipično pesnička nagrada, budući da priziva celokupnu godišnju književnu produkciju. Dakle, ako je dobijete za pesničku knjigu, posebnost nagrade je već u njenom imenu. A u nizu posebnosti svakako je i mnogočlani žiri i način na koji se glasa, kao i veliki publicitet na koji pesnik nije naviknut. Naravno, mislim da je dobro da pesničke knjige na ovaj način skrenu pažnju i šire čitalačke publike i, možda, postanu predmet interesovanja i onog dela javnosti koji se na poeziju retko kad osvrne. Ali, samom pesniku, sklonijem stišanosti nego slavodobitništvu, katkada tolika pažnja bude i izvor blage nelagode.
Vi ste, što je neobično, treći dobitnik ove ugledne nagrade iz Kraljeva, odnosno iz redakcije „Povelje”. Kako to objašnjavate?
Književno stvaranje je individualan stvaralački čin, ali u izvesnom smislu možemo govoriti o ulozi manje ili više podsticajne sredine u kojoj autor živi. Kraljevo je van svake sumnje jedan od veoma istaknutih srpskih književnih centara. Tome su doprineli, pre svih, istaknuti pojedinci čiji je književni značaj odavno premašio lokalne ili regionalne okvire, ali ne smemo izostaviti spominjanje uloge kulturnih ustanova, među kojima je za stvaranje kulturne klime sredine najznačajnija Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”. Ugled kraljevačke književne scene građen je sistematično. Danas je „Povelja” najznačajniji izdavač pesničkih knjiga u zemlji, a sam časopis ostvaruje visoke domete na polju srpske književne periodike. Sve to bilo bi nezamislivo bez uredničkih vizija i truda Dragana Hamovića, Gorana Petrovića, Živorada Nedeljkovića, koji su u razvoj i rast „Povelje”ugradili i svoje autorske sposobnosti. Drugim rečima, mladom autoru književno podsticajna sredina može biti od velike koristi na planu stvaralačkog sazrevanja.
U kojoj meri ste, u knjizi „Jedino vetar”, napravili poetički zaokret u odnosu na svoje prethodne knjige?
Prirodno je da svaki stvaralac ima određene etape u razvoju. Između tih etapa je preispitivanje, samovrednovanje, traženje novih izražajnih obrazaca. Naravno, ne možete, a nije ni potrebno, otići suviše daleko od izvesne poetičke prepoznatljivosti, ukoliko ona postoji. Postići prepoznatljivu stvaralačku individualnost, doneti nešto novo i sveže u odnosu na ono što ste do tada stvorili, vrhunski je rezultat svakog promišljenog stvaranja. Ta novost katkada podrazumeva promenu na formalnom planu, katkada na planu idejnih ili tematsko-motivskih matrica, ponekad se iznova osmišljava čitav stvaralački postupak. U knjizi ,,Jedino vetar” vidljivo je ponešto od svih tih promena.
Jedna od najboljih pesama, po mišljenju kritike, posvećena je Borislavu Radoviću. Po čemu vam je bliska njegova poetika?
Borislav Radović je pesnik dubokih promišljanja nad neraskidivim sponama između konkretnog i slućenog, vidljivog i domaštanog, stvarnog i metafizičkog. Osim toga, poput Pavlovića, Lalića ili recimo Hristića, Radović je pesnik kroz čije stihove progovaraju dubinski slojevi kulture i tradicije i drevna iskustva ljudskog duha. Posebnu pažnju skreće njegova pesnička formula, besprekorna versifikacija i nesvakidašnji senzibilitet posmatrača sposobnog da jezik slike opremi neočekivanom značenjskom nosivošću.
Pišete i slobodnim i vezanim stihom. Koja vam forma više odgovara?
Moramo poći od premise da je slobodan stih, ipak, samo uslovno slobodan. Tako ga nazivamo, jer on po svojim silabičko-tonskim svojstvima odstupa od stihova klasičnih, takozvanih strogih formi. Meni je u ranim danima stvaralačkog razvoja više odgovaralo da se držim vezanog stiha, a rado sam negovao standardne pesničke oblike, poput soneta, oktava, rondela… Odgovarala mi je disciplina u građenju stiha, taj strogi kanonski okvir koji je zapravo najbolji put do sticanja valjanog pesničkog zanata. Neko se zadovolji time i ostane dobar zanatlija. Ali prava stvaralačka iskušenja i izazovi tek tada počinju.
Spadate i među naše najznačajnije pesnike za decu. Mora li pesnik da ostane celog života dete u duši?
Svetu, ako želimo da ga tumačimo suštinski, ne može se ni prići bez tog bezazlenstva koje nam je dato rođenjem, a koje bledi kako se odmičemo od stajnih tačaka nevinog gledanja na svet. Velike istine su svakodnevica u životu deteta. Srećom, unutrašnji svet svakog odraslog čoveka čuva tragove deteta koje je čovek bio. Pesnik te tragove mora da otkriva i neguje na poseban način, jer su oni najpouzdaniji kod za spoznaje višeg reda.
Zoran Radisavljević
Izvor: Politika
