(tišina umesto naslova)
Nesrećni ljudi
niču kao groblja i
poput zaverenika imaju svoje tajne znakove
za prećutno raspoznavanje:
imaju smeh kao ropac
i najtiši plač pod suncem,
i svakom slučajnom prolazniku
izgledaju tako sibirski prazni.
A u njima uvek ima
previše sećanja.
Imaju i ruke ,
kojima se ponekad zagrle,
kada ih niko ne gleda,
u svojim polumračnim stanovima
imaju vrata
kroz koja niko ne prolazi.
Molitva za nepoznatog čoveka
Vrati se bez lovora
tragom
usijanih ptica padalica
bez krvi na rukama
koje drže nož
kojim prave leš,
Vrati se bez govora,
kroz nemušte jezike
pričaj bajke dvosmisla, sagradi me noćas
od pljuvačke i semena
sniženi bože,
Stvaraj me bez odmora
i čuvaj ko malo vode na dlanu ruke
koja drži nož,
Vrati se bez trijumfa,
ko mostovi ti prsti
spajaj mi tetive, kosti vajaj
probuši sve s malo olova
da pucam pod tvojim prstima
na rukama
koje seku nož
Ruši me bez odmora,
sa neba ugasi to bledo
strano telo
da noć bude mračnija od poslednje
da me na miru ujedaš
dete/zveri/vojniče
ujedaš po zglobu ruke
koja drži hleb
Odlazi bez govora,
bez pozdrava
uz ratne trube i urlike
uz pesmu gromova,
odlazi bez odmora.
Pusti da čekam
naš sudar svetova
da molitve šapću međunožja
za povratak šugavog psa
Kralja poraza
da se kroz moje kapije provučeš tiho
bez lovora.
Buka bezglasja
Ovde je tako tiho
da već počinje da mi smeta buka:
čujem ljuspanje zidova,
puzanje vlage po parketu,
i dim koji se gužva u prostoru
-zariva zvučne iglice
u slepoočnice, čujem
škripanje sunčevih noktiju
dok grebe po prozorima,
čujem buku disanja
buku bezglasja
I ceo ovaj svet je možda stvoren
iz božijeg dokonog tišinarenja
-da neko šapatom utiša
narastajuće praznine,
potrebu za ljudima.
*
Ovde je tako tiho.
Grad-duša
“a uskoro će zima i snijeg će pasti svuda
i sve će biti vidljivo, čak i duša”
Luko Paljetak
Duša je spokoj grada koji spava
uronjen u udobno bezrečje.
Tamni pokrov skida tek po koje svetlo
i otkriva senke u pokretu,
stešnjene između plavih prozora,
kako plešu u ritmu zatišja.
Vreme je
da ih sve volim večeras
kada je duša mirna kao vernik,
i spokojno gledam rasute zvezde
koje, kao mrve hleba
padaju sa neba,
padaju sa neba…
Anja Marković rođena je 1988. godine u Beogradu. Završava studije književnosti na Filološkom fakultetu, na grupi za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Organizuje poetske večeri u saradnji sa projektom Femix (projekat za promociju ženskog stvaralaštva). Nastupa na poetskim večerima u Beogradu. Zbirka „Napolju su ljudi“ našla se u izboru za štampanje kragujevačke edicije Prvenac, 2012 godine.
