Деветогодишњи Неандерталац је завирио у бунар будућег времена и сагледао последице које смо ми, модерни људи — сваки Мршавац којим владају Грабљивци — са собом донели у дане сутрашње, из бездана горњег палеолита.
Ова приповест измешта спознају и виђење на раван где је дух врсте или појединца буквална физичка сила. Тамо где наша духовна сакатост уназађује Свемир.
Шкеровић нам у Шаманијади прича о човечанству каквим га гледамо, али недозрели одбијамо да видимо.
Тако и Србљи добише књигу о шаманизму, али са преокретом да је шаманска сама по себи. Философско и приповедно у њој је безобзирно подређено мистичком и енергетском.
Проћи ћете кроз Шаманијаду лакше него сте мислили. Али ћете се вратити промењени јер је у питању (наглашавамо за оне који читају само закључке) шаманско, а не књижевно путовање.

Зоран Стефановић

Шаманијада је ратничко дело. Одредити овај фрактални роман као научну фантастику би било подједнако једнозначно колико и рећи да је у питању посткастанединска егзегеза.
Ако од Шаманијаде очекујете Гејмена, изненадиће вас бусија из које вреба Гибсон; уколико мислите да ће вас ово метафизичко путовање одвести у пасторалност какве Средње земље, схватићете убрзо да пут заправо води у немилосрдни Иштлан. Колико је Шкеровићев метод опасан и да ли ћете читајући Шаманијаду осетити, барем на трен, шта значи – weltschmerz, питања су за храбре и интелигентне читаоце.  Осталима се Шаманијада и не препоручује.

Адријан Сарајлија