Tranzicija, rat, politika, pornografija, razoreni socijalni odnosi, otuđenje, nepripadanje, balkanski “seks i grad“, te mačo junaci, od kojih sve vrvi u savremenoj prozi u regionu nisu našli mesta u poetici mladog autora. No, ne izbegava on da govori i o pomenutim fenomenima, ali nakon što je amputirao svaku vrstu prozirnosti i banalnosti. Potpuno odvojivši autora od naratora (osim neskrivenih simpatija prema jednoj od dve vrste ljudi) pisac je zadovoljio našu „nostalgiju za pričom“, bez ikakve rasplinutosti i suvišnih metanaracija. Pripovedač je sveznajući i često nailazimo na njegov komentar u vidu molbe upućene čitaocu, pravdanja i skretanja pažnje, što priči daje old fashioned šmek. Kao „roman s tezom“, tako i ova priča postupno prati jednu nit u svrhu potvrđivanja teze: „Ima ljudi, a ima i Ljudi.“ 

Na samom početku Majka (Majka kao Zemlja, kao zemlja, kao žrtva, kao majka i kao žena), umorna i slaba, ispisuje poslednje pismo upućeno pokojnom suprugu post mortem (poetično i prostodušno), svoju muku zadržava za sebe, pismo stavlja na gomilu i nespokojno ispušta dušu. U pismu se ponavlja moto: „Ima ljudi, a ima i Ljudi“. Autor nam redosled događaja iznosi hronološki u mitološkom/legendarnom/hagiografskom maniru (rođenje, sazrevanje, godine učenja…) izlažući okolnosti čudesnije od uobičajenih. Čudesnost ili specifičnost rođenja leži u podatku da je Prvi obmotao omču pupčane vrpce oko vrata svog slabijeg brata, Drugog, još u majčinoj utrobi, što je anticipacija budućeg razvoja dvaju karaktera savremenih Kaina i Avelja. Da se radi o velikoj porodičnoj (čovečanskoj) nesreći, zlokobno se nagoveštava još na samom početku. Kasnije se javlja još čudesnih podudarnosti kao što je sinhronizovano gubljenje nevinosti, te smrt oca baš u tom trenutku. Mitska borba traje u svemu, pa i u ljubavi. Prvi se uvek trudio da pretekne Drugog, s tim u vezi pred našim očima odigrava se gotovo apokaliptična ali naočigled normalna i svakidašnja predstava realnosti u kojoj su sve vrednosti izvrnute naopačke, kada poslednji ljudi postaju prvi i obrnuto. Blizanci – Prvi i Drugi, različiti su kao crno i belo, ali ustrojstvo sveta, takvo da Prvi dobija društvenu potvrdu, a Drugi ostaje nesnađen, čini da princip dobra ostane na margini, odnosno da dobri brat u ovoj priči ne zablista u svom pohodu. Prva i Druga Srbija, te diskriminacija svega Drugog i Drugačijeg lebde nad tekstom teskobno. 

“Toliko su ta bića, ti sinovi bili moćni,” kaže pripovedač. Toliko su bili jaki da ih rana smrt oca i psihička labilnost majke nisu poljuljali. Primitivni strah od blizanaca kao proizvod nečeg Onostranog i verovanje u njihovu moć, te njihov uticaj na vremenske prilike objašnjava Klod Levi Stros (Mit i značenje, JP Službeni glasnik, Beograd, 2009), a kako stoji u Rečniku simbola: „…u indoevropskoj mitologiji svi junaci blizanci su korisni (Asvini, Dioskuri, Kastor i Poluks): oni leče, štite smrtnike od opasnosti, spasavaju pomorce itd.“ „ubijaju nemani i pretvaraju sve trošno i nesavršeno u novo“ . U kosmogonijskim pričama ističu se junaci blizanci sa suprotstavljenim stvaralačkim funkcijama: jedan je dobar, a drugi zao. Mitološki i kosmogonijski dualizam vezuje se i za kretanje sunca, a koren verovatno vuče iz krajeva sa dva izrazito drugačija godišnja doba.  

Prvi nije osećao sreću (iako se često smejao), ni tugu (nikada nije plakao, bio je imun na svađe i krv, što je gledano sa strane delovalo kao neustrašivost i za svaku pohvalu). Drugi (stajao je sam sebi na putu ka sreći, osećao “nebeski očaj”, patio gotovo božanski). Kada je gađenje u pitanju, Prvi se gnušao Drugog, a Drugi je razvio sofisticiranu idiosinkraziju i izdiferencirane emocije, te gađenje prema svakoj vrsti mržnje i podlosti, ali se protiv njih nije aktivno borio, nego se povlačio. “To je Prvi posebno voleo, taj beg Drugog”. „Tako valjda i biva, kada jedno dete previše traži, drugo izgubi nagon i volju da čini isto, jer su ovi marljivo gašeni dok je plamen bio samo iskra. To nekada ide toliko daleko, da ti “drugi” ne umeju dići glas ni kada se radi o sopstvenom životu i smrti, a što bi Drugi bio izuzetak tome, kada već u svemu ostalom nije”. Strah je Prvog činio podeljenim, podvojenim, a u mržnji je bio “foto robot savršenog zločinca”, Drugi je sa mržnjom postupao kao sa robom široke potrošnje koja dođe i prođe. Prvi kao nečasni oportunista uživao je u lažnom sjaju, Drugog je pokretao samo mir. Prvi je uspešno završio biznis školu, a politikom se nesvesno bavio čitavog života. Drugi je „grizao kada je verovao u to što jede“ , “ponašao se kao budista zarobljen u telu hrišćana, na parčetu tla koje najviše liči na pagansku zajednicu kojom vladaju najglasniji”. Drugi je postao lingvista srećnim slučajem zaposlen u dobrostojećoj firmi. Prvi nikada nije znao za ljubav, drugi je oženio onu koju voli, ali kao i sve u životu – nije im se dalo. 

Iako ne može biti ni govora o tome da se priča nasilno prekida, lirski pasaž na kraju, kao fade out, tužan i lep, ostavlja čitaoca ipak nezadovoljenog, jer tekst je ostao neispisan, iako ga svi mi dobro znamo. Gorka pilula koja je učinila da se odjednom setimo svih Prvih i Drugih oko nas, da ih prepoznamo i imenujemo, mogla je da produži svoj “rad” još malo, te da se priče razviju u roman, što nam deluje kao autorova, može biti, prvobitna intencija. 

Andrea Popov Miletić 

Igor Mihaljević je rođen 1976. u Novom Sadu, gde i danas pokušava da živi. Piše i ne objavljuje od socijalizma do tranzicije, na više jezika. Zbog srećnih okolnosti još nije diplomirao istoriju, niti planira. Ničim izazvan postao je novinar. Radi u listu „Dnevnik“ od 1999. i gura nos u sve dozvoljene forme žurnalizma. Dobio je par esnafskih nagrada zahvaljujući niskoj zaradi, zbog koje se i dalje prijavljuje na lukrativne konkurse. Svirao i svira bas u nekoliko apsolutno beznačajnih grupa. Piše poeziju, nečitljivu bez muzičke podloge. 

Andrea Popov Miletić (1985) rođena je u Novom Sadu gde je i diplomirala komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu. Piše poeziju i bavi se esejistikom i prevođenjem, ali ne objavljuje. Kratke priče objavila u Zborniku poezije i kratke proze mladih sa prostora eks-Ju „Rukopisi 34“ Doma omladine Pančevo (2011) i u kultur-propagandnom listu kARTon br. 8 fondacije “Danilo Kiš” iz Subotice (2012). Dve godine radila kao novinarka u listu “Dnevnik”.