Koje glumica ispusti
Tokom multikulturalnog monologa
Moja i tvoja sloboda
Krst lepote
Nepotrebnost
Nadilaženje balkanoidne stvarnosti
O kojoj upravo muškarac promisli
Učitana
U datim oklonostima
Budućnost
Privid mondijalizma
Nesvrhovita poseta Narcisa
Da bi blistao nama
U sećanju
Istim pokretima
Samo u suprotnom pravcu
Kao Kjerkegor …
Kanonska uloga
Ples taraba sa Elvisom
Jedan rogobatan tango
Sloboda na rok dijalektu
Pleonazam na izmišljenu reč
Dug sećanja
Naknadna lucidnost
I još štošta vrti mi se
Blistajući

Da bi se u jednoj tački sreli
w.

——

JOŠ 0 DANA

Ljubavi…
Reci mi da se nosim u neosvest
i da zamenim mozak u mesnici prekoputa
za neki pileći svež
svuci sa mene teskobu svog ravnodušizma
i odstigmaj me u divljem trku
grivoznog nervčika crvnokošca.
Posadi zelenu salatu ili kupus
na ničijoj zemlji
da imamo šta gristi
kad poližemo brašno sa bombardovanog asvalta.
Odsedlaj moj namćorizam
i odsviraj neku pedofilsku himnu
da se možemo skrušeno držati za  apatridne guzice.
Dok kolona plavih zombija nudi pušenje za 10 evra
pusti me da otplačem
kompoziciju za ruku, dim i odlutao pogled,
Ljubavniče-gubitniče,
bludni filatelisto

——

KAREN IMA TEATAR

Te noći na koktelu
Znao je nekoliko francuskih reči
I baš onaj niz izazovnih
Naleteo je na njeno „Oui, je veux“
Sa kojim je uspeo da se popne na njen motor
I pariskim ulicama vođen trenom
Slutnjom pauza na semaforima
U pauzi mirisanja njene kose
Nađe moj pogled sada
Dok mu pričam o vinskom monologu
Sa čašom na zalasku sunca
I bedrima filmskih diva
Kakve je imao
U satenskim plaštevima metropola

Karen je imala stan odmah kod Gradske kuće
Vodila je ljubav po celu noć i vozila kao manijak kroz gužvu
Dok se njegov govor orio na nekom french radiju
Čijim slušaocima nije upriličio avangardan descente
Na plašljivom engleskom do njenih svilenih nogu

Drugi su napisali eseje
A on je domislio osmeh
Nad svojim  blagim „pas mieux“
U predgrađu mojih prstiju na kristalu

——

ISPOLJAVANJE ZVUKA

Na ivici mojih trepavica je slutnja
da svetlo nije ono sto reflektuje samo vid
i da su pusti jedino snovi
u kojima nema grča paklene vreline

Dobro, Ti si bez greha paganine
I nabacaj to kamenje odmah
Da više jednom vaskrsnem

hajde da pomerimo točak istorije

treba pratiti sunce

ono u mislima pesnika uvek zna svoj put

Zar nisi stigao do dovoljno glasne

Ja svoju bolest lečim
Pogledom na Tvoju ranu

Evo, biću i žrtveni jarac
Oderi kožu moju
I na njoj se razmnožavaj

——

UVEŽBAVANJE ODSUTNOSTI

Zakasnila sam na zalazak sunca
primećeno je
Besmisao nije ni u čoveku ni u životu
nego u njihovom zajedničkom prusustvu
rekao je
Imao je vremena da to shvati
a drugi taman toliko da zapišu
lepim rukopisom
preoblikovanje klepsidre
Kao da dvosmislenost
ah! po navici
ostavlja onima koji je uoče
Ja sam već bila prevarena
Za poslednje zrno peska

Vesna Vujić (Jajce, 1981) živi u Brčkom gdje je završila Gimnaziju opšteg smera. U Novom Sadu  diplomirala na Filozofskom fakultetu, odsek Srpska književnost i jezik.
Objavila zbirke poezije „Bijela jutra“(Rijeka, 2006), i „Retrogradnja“ (Zenica, 2008). Jedna od dobitnica nagrade „Anka Topić“.
Zaposlena kao novinar na RTV HIT Brčko.