Pise: Dragana MATOVIĆ

Izvor: novosti.rs

Muzej nevinosti Orhana Pamuka u Istanbulu, mesto gde žive junaci njegovog istoimenog romana. U 83 ormara izloženi upaljači, minđuše, fotografije, tricikl, pisaća mašina…

U LAVIRINTU uskih i strmih istanbulskih ulica popločanih kaldrmom, zgrada Muzeja nevinosti skrivena je od očiju turista. Baš kao u stara vremena, lica turskih devojaka. Zgrada izgledom i jarkom fasadom odskače od urušenih i starih kuća u tihoj ulici Čukurdžuma. I danas ovaj kvart odiše atmosferom osmanlijskog carstva.

Junak romana “Muzej nevinosti” Kemal sakupljao je sve što je dotakla njegova voljena Fusun, a da bi se zavirilo u svet fikcije Orhana Pamuka, mora se pozvoniti da bi se ispred vas otvorila masivna drvena vrata. U staklenim vitrinama smešteni su predmeti koji pričaju neobičnu ljubavnu priču. Ali to su i svedočanstva o životu srednje klase na Bosforu u drugoj polovini proteklog veka: kućne sitnice, garderoba, igračke, bočice parfema, nakit, bioskopske ulaznice, plakati za filmove koji su tada prikazivani, cigarete kakve se više ne proizvode, slatkiši koji se sada nigde ne mogu kupiti…

Pamukov muzej posvećen je likovima iz romana “Muzej nevinosti”. Zaljubljeni Kemal iz stana voljene, a siromašne Fusun, krade sitnice, delove njenog života i od toga pravi neku vrstu svetilišta. Nešto slično radio je i Orhan Pamuk pišući priču – sakupljao je sve što i njegov junak, pazario na buvljim pijacama kako bi materijalizovao svaku stvar koju spominje u delu. Neki predmeti na koje je nailazio usmeravali su čak tok radnje.

Zbog Fusun, Kemal je pogazio sva društvena pravila. Poreklom iz bogate porodice, školovao se u Americi, spremao se za veridbu sa devojkom koja se uklapa u njegov imućni svet, ali se zaljubljio u svoju dalju, siromašnu rođaku – osamnaestogodišnju Fusun, podučavajući je matematiku za prijemni ispit na fakultetu. Povređena zbog njegove veridbe, ona nestaje, a on napušta svoj prethodni život i kreće u potragu za njom. Njegova opsesija se ne smanjuje ni kada saznaje da se udala za drugog… Počinje da sakuplja sve njeno do opušaka od cigareta i lenjira sa kojim su vežbali matematičke zadatke. I taj izgrickani lenjir nalazi se među eksponatima u Muzeju.

Pamuk je svojevremeno izjavio da je samo želeo da napravi “mesto gde će zamrznuti vreme”. Na to podseća i platno u prizemlju na kom je pričvršćeno 4.213 ugašenih cigareta. Njih je, navodno, Fusun od 1976. do 1984. popušila, a Kemal sačuvao. Poređani u redove i kolone od poda do plafona izdaleka izgledaju kao džinovski tekst ispisan klinastim pismom. Izbliza, može se videti da su mnogi od filtera obojeni karminom ili ostacima sladoleda od višanja, koji je junakinja obožavala. Istanbulski vajar i dizajner nakita Kimet Dastan osmislio je ovaj eksponat.

Osećaj da je Pamuk sa puno pažnje i ljubavi stvarao Muzej, u koji je uložio sav prihod od Nobelove nagrade i još dosta toga, prisutan je svuda. Za njega on nije samo vremenska kapsula, već i poligon: šansa da se potvrdi kao kompletan umetnik. Šest do osam meseci, koje godišnje provodi u Istanbulu, posvećivao je u Muzeju, pokušavajući da sve isplanira do poslednjeg detalja. To je, kako kaže, oživelo uspavanog slikara u njemu, što je bio njegov dečački san.

Na tri sprata u 83 staklena ormara koji odgovaraju svakom poglavlju romana i nazvani su po njima nalaze se upaljači, minđuše, fotografije, novinski članci, tricikl, pisaća mašina, nekrolog, porcelanske figurice, električni brijač… Ogromna je kolekcija ručnih mlinova, koji odražavaju opsesivnu prirodu protagonista, a prljave šoljice za kafu, polupojedene kriške dinje podsećaju na svakodnevni život glavnih junaka.

Na poslednjem spratu kuće, koja izgleda kao džinovski kabinet radoznalosti, posetioce čeka iznenađenje: krevet u kom je “između 2000. i 2007.” ležao Kemal i pričao svoju životnu priču Pamuku, a pisac sedeo na stolici u blizini. Sa druge strane nalaze se originalni Pamukovi rukopisi, rukom pisane stranice “Muzeja nevinosti” i opisi šta je u to vreme radio. Posetilac saznaje koje delove priče je napisao u Njujorku, a koje u Istanbulu. Tu su i gotovo svi prevodi romana “Muzej nevinosti”, ali, nažalost, i pored toga što je Pamuk ovde voljen i čitan, među njima nema izdanja na srpskom jeziku.

PISAC I KUSTOS U SVOJOJ KUĆI

IDEJU za Muzej nevinosti Pamuk je dobio 1982. godine, dok je večerao sa poslednjim knezom otomanske dinastije. Prognan nakon formiranja turske republike, knez je završio u Aleksandriji gde je radio decenijama u muzeju Antoniadis Palas. Prvo je prodavao ulaznice, a kasnije postao direktor. Posle pedeset godina izgnanstva vratio se u Istanbul. Bio mu je potreban posao.

Neko mu je te večeri rekao da je potreban vodič u Ihlamur palati, a ko bi bio bolji od vladara koji je tamo živeo kao dete. Pamuk je tada zamislio kneza kako objašnjava posetiocima: “Znate u ovoj prostoriji me je pre sedamdeset godina moj učitelj podučavao matematici…” i pokazuje kako je tada držao olovku. Deset godina kasnije nobelovac je odlučio da realizuje sličnu neobičnu ideju – da napiše roman u formi muzejskog kataloga i istovremeno sagradi muzej u kom će se naći svi predmeti iz priče. Njegov prvi korak nije bilo pisanje, pre toga je morao da kupi kuću za Fusun…