Poljubac
Tamo iza gora, gde se zamak diže,
na konjicu belom, vitez jedan stiže.
Zaškripaše vrata i spusti se most,
a u dvor kroči nepozvani gost.
On spazi damu što na presto seda,
a ona ga oštro i prezrivo gleda.
I ljutito reče:”Ti si znači ona!
Devojka bludu i razvratu sklona!”
Ona:
“I da jesam, pa? To je moje samo!
A sada mi reci: šta te vodi ‘amo?”
On:
“Tražio sam brata, po steni se peo,
i pratio put što me ovde doveo.”
Ona:
“Ovde je bio, ali sada spava.
Nekad ceo čovek, a sad samo glava.”
On:
“A kako ti znaš da baš on je taj,
što u dvoru ovom doček'o je kraj?”
Ona:
“Ko god je disao i živ ovde bio,
dušom je svojom telo napustio.”
Povredjen duboko čuvši za smrt brata,
on poteže rukom za mač da se hvata.
Ona:
“Prešao si reke, peo se na stene,
da bi na kraju ubio mene!?”
Lepota i reči pomutiše mu um
i srce mu ludo nadvlada razum.
On baci mač, stade da je ljubi,
a ona ga otrovom sa usana ubi.
Eh, što nisam…
Eh, sto nisam reka
koja mirno teče?
Ili pak sunce
što je jutrom budi?
Da je gledam neprestano
dok ne dodje veče,
i da moji zraci
miluju joj grudi.
Eh, da sam zemlja
da po meni hoda,
i da svojom štiklom
gazi mi lice.
Da sam bar deo
tog zemaljskog svoda,
ili barem delić
zapuštene ulice.
A ja nisam
ništa od toga,
do propali pesnik
što o njoj piše,
I provodi noći
tražeći od Boga,
snage da joj kaže
da za nju diše.
Reka i jela
Od davnina, srednjeg veka
Tu protiče tiho reka
Zemlja plodna, uvek meka,
Prolaznika žednog čeka.
Pored reke stoji jela
U blizini jedan grad,
Veličinom svoga “tela”
Stvorila je velik hlad.
Čuvao je pastir stado
Skrivo se u senci hlada,
I ljubio momu kradom,
Gospodjicu iz tog grada.
Ali ovaj život tužan
U suštini jeste tako,
Srećan kraj posta ružan
Prezrela ga moma lako.
Od ljubavi i od jada
Momak krenu u noć crnu,
Rešen da zbog žene strada
Nož izvadi, i posrnu.
Kad ugleda ona momka
Gorke suze za njim proli,
I u senci stare jele
Umrla je od te boli.
I ona sa momkom strada,
Gledala ih tužno jela,
Pored reke, kod tog hlada,
Ležala su mrtva tela.
Sve se kreće. Vreme novo
Uvek nove priče daje,
Ali jela sa rečicom
Da postoji ne prestaje.
Za Emiliju
U senci noći misli se gube
Odlaze starom, velikom gradu,
Devojku plavu milo da ljube
One su stalno u Novom Sadu.
Njene su zlatne svilene vlasi
Snažno, tiho očarale mene,
Te tamne oči, biseri crni, i
Obrazi što se blago rumene.
A tek te usne, nežne i meke,
Dve latice najmekšeg cveća.
Mirise bude slatke, daleke,
Sa osećajem kasnog proleća.
U senci noći misli se gube
Odlaze starom, velikom gradu,
Devojku plavu milo da ljube
One su stalno u Novom Sadu.
Biografija:
Rodjen 11.5.2000. u Loznici. Završio prirodno-matematički smer gimnazije „Vuk Karadžić“ u Loznici. Aktivno se bavi karateom i MMA sportom. Živi u selu Mojković, kod gradova Krupanj i Loznica.
