U vašem novom romanu pojavljuju se neke od ličnosti o kojima ste i ranije pisali – s kojima ste polemisali u svojim komentarima i kolumnama. Ovog puta, to su ipak književni junaci…
– Da. Većina ih je tu, manje-više svi. Ali ovoga puta ne u obliku pamfleta ili novinskog teksta, nego u jednoj interesantnijoj formi, formi romana. Rekao sam već šta sam imao da kažem o toj gospodi. Tačnije bi bilo reći da je ovde reč o mentalnim matricama koje ta gospoda neprestano vade iz prošlosti i veštački im produžuju život. Zapravo, ta matrica, taj jedan anahroni kulturni model iz koga proizilazi loša i anahrona politika, to je glavni lik ovog romana.
Žeđ za teritorijama
Kažete da niste pisali istoriju, nego roman o tome kako se piše “istorija”. Čini nam se da vaš roman, pored ostalog, pokazuje gde se u istoriji javlja problem s pisanjem istorije?
– Srpska istorija je jedna vrlo problematična stvar. Ona se ne tiče samo istorije kao nauke, već utiče na naše živote i dan-danas. Problem sa “istorijom” je u tome što je ona postala upravo ono što bi trebalo da bude literatura: priča koja se ne obazire mnogo na faktografiju. Njoj više nisu toliko bitne činjenice koliko ideološka obrada tih činjenica. Ideologija je dominantna u svemu tome! Tako da se u takvoj “istoriji”, koja je čak i u slučajevima kada je najbolja jedna krajnje sumnjiva nauka, činjenice iskrivljuju ne bi li se prilagodile potrebama ovog ili onog vremena.
Zanimljiva je ekipa vaših likova u romanu koje nazivate Nerođenim Istoričarima. Da li su to pisci lažne istorije i tvorci lažnih mitova?
– Ne samo oni! U tu sam grupu svrstao sve ljude koji vrlo lagodno i vrlo dobro žive, reciklirajući nekakve stvari iz prošlosti. Lažne mitove, izanđale od decenijske upotrebe… Tu su istoričari, političari, nacionalni umetnici; ljudi koji obrađuju nacionalne teme u svim granama umetnosti. Šarolika ekipa.
Kada govorimo o istoriji, na jednom mestu kažete kako se kao ključni problem nameće stalno insistiranje na teritorijalnom rešenju, a ne na unutrašnjem uređenju?
– I to je jedan od velikih problema, na talasu devetnaestovekovnog romantizma koji je tada korespondirao u čitavoj Evropi. Stvaranje nacionalnih država, nismo samo mi tu isprednjačili, zahvatilo je čitavu Evropu. U to se vreme stvara Italija, stvara se Nemačka… Ali u jednom se momentu prišlo uređenju tih država, uljuđenju u svakom smislu, a kod nas je taj romantizam živeo i prešao u 21. vek. Ta stalna žeđ za teritorijama stvorila je haos tu gde živimo.
U romanu tematizujete dva veka, od Karađorđa do Koštunice i Tadića. Koliko vam je bilo teško s takvim junacima? Kažete da ste pokušali da idete linijom magičnog realizma, ali da ste odustali…
– Nije to nikako išlo! Bilo je lakše dok su junaci bili Karađorđe ili Miloš Obrenović. Oni su dušu dali za pisanje. Uvek je lakše pisati o prošlosti nego o aktuelnom trenutku, a oni su istinski gorostasi, čije su i najdoslovnije biografije interesantne i intrigantne. Na kraju knjige dolazimo do ovih današnjih samoumišljenih voždova, koji su zapravo jako mali u odnosu na njihove uzore (verovatno i nesvesne uzore), a opet, sujete i ambicije su im veće nego Karađorđeve i Miloševe.
Nacionalni okupljači
Čitajući vašu prozu, pre svega eseje i kolumne, primećuje se da vas posebno nerviraju pozivi na nacionalno jedinstvo. Da li je vaš roman, pored svega ostalog, oštra parodijska slika jedne moguće realizacije tog poziva na nacionalno jedinstvo?
– Nezavisno od romana, pozivi na nacionalno jedinstvo, na nacionalno okupljanje, pozivi su na jednoumlje i na totalitarizam. Ne možemo se, znači, nacionalno okupiti oko mnoštva politika i ideja, nego to uvek treba da bude oko određene politike ili, tačnije, oko određene ličnosti. Nacionalni okupljači su baš one ličnosti koje su, čak i u ovakvoj Srbiji, u manjini, ali ipak uporno ponavljaju te pozive, ne bi li svi, koliko god da nas ima, živeli i radili onako kako oni zamišljaju da treba. Sama ideja nacionalnog okupljanja je u suštini besmislena. Možemo se svi, koliko god nas ima u državi, okupiti, ali šta onda?! To je jedno jalovo i tribalno mišljenje: kao što se životinje zbijaju u krdo kada su uplašene, tako se i ovde pozivi upućuju ne bi li izgledalo da smo u grupi snažniji. Ali, iz čitavog tog projekta ništa ne proizilazi! Nikakva akcija. Proizilazi obratno: kada su se poslednji put okupili nacionalno, posle proglašenja nezavisnosti Kosova, polupali su Beograd, jedan ljudski život je izgubljen. Znači, ne samo da je jalovo, nego je kontraproduktivno i destruktivno. Ekipi nije problem da pronađe razlog da se nacionalno okupi, ali ne pamtim da su rekli: “Okupićemo se nacionalno da bismo uradili ovo ili ovo.” Poziv se završava na samom okupljanju. Okupićemo se, pa šta nam bog da.
Da li političari reaguju na vaš roman i na vašu kolumnu koju pišete svakog dana za list “Danas”? Poznajete li sve glavne aktere na srpskoj političkoj sceni?
– Većinu ih poznajem. Kada ih sretnem, prave se da je sve u redu, navodno se niko ne ljuti, a vrlo verovatno da i ne čitaju. Da čitaju nešto, bolje bi nam bilo.
Pročitali smo vest da će se vaša drama “Hipertenzija” igrati u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu. Komad u kome igraju Predrag Ejdus i Branislav Trifunović premijerno je prikazan u produkciji Kulturnog centra Inđija. U drami opisujete hipertenziju srpske svakodnevnice?
– To su sve te iste stvari o kojima govorim u knjigama i kolumnama. To je taj sukob, fiktivni po mom mišljenu, prve i druge Srbije; slika čitave te konfuzije, mentalne i duhovne…
Zanimljivo je da ste prvi put režirali svoju dramu. Kakvo je to iskustvo?
– Dosadno. Mnogo je bolje samo napisati dramu i dati je nekom reditelju. U ovom slučaju su radili iskusni glumci, tako da se to moglo izvesti, čak i u mojoj režiji.
