U kom smislu podnaslov „Berlinske priče“ određuje vaše „Priče iz donjih predela“, pitali smo Lasla Vegela?

-Ova knjiga je žanrovski između eseja i romana, ta mešavina mi je bila interesantna, i kad sam pisao „Eksteritoriju“ okušao sam se u toj formi- kaže naš sagovornik.- To su , zapravo, priče o putovanjima, koje kazuju ličnu istoriju, ali i pogled na svet iz donjeg rakursa. Jedna od njih opisuje moje prvo putovanje u Trst, kada je taj grad bio najveći supermarket bivše Jugoslavije.
Ipak, okosnica tih putovanja i pripovedanja je Berlin, počev od mog prvog boravka tamo, kada je bio evropska prestonica kulture. Mene nisu toliko interesovale kulturne manifestacije, koliko činjenica da je grad tada još bio raspolućen zidom. Upoznavao sam obične ljude, pošto govorim njihov jezik, i video sam koliko su u njima još žive traume Drugog svetskog rata, o čemu mogu da pričaju, a o čemu moraju da ćute. To je za mene bio mali istorijski šok. Posle 2000. sam takođe odlazio tamo po pozivu, a na nemačkom su objavljeni „Eksteritorijum“, „Memoari jednog makroa“i još neki tekstovi.

Kako provodite ovo leto, šta vam se događa, šta čitate a šta pišete?

-Ovo leto mi je baš uzbudljivo, iz više razloga. A pre svega je radno, jer završavam knjigu, takođe žanrovski neodređenu, koja se zove „Neoplanta ili obećana zemlja“; to je priča o mom gradu, puna ljudskih sudbina, istorije na mestu sudara Balkana i Srednje Evrope, dramatičnih i tragičnih elemenata, ali i utopije, što obećana zemlja jeste. Sve te priče govore o novosadskom 20. veku, još od pre Prvog svetskog rata, pa do 1990. jer Evropljani smatraju da se te godine završava 20. stoleće. To je dug mom gradu i veoma se radujem skorom izlasku te knjige.

Na srpskom su mi izašle „Priče iz donjih predela“, a na jesen će se pojaviti i mađarsko izdanje u Budimpešti. A „Čaladi Ker“iz Novog Sada objavio je na mađarskom drugi tom mojih dnevnika “Ispisivanje vremena u međuvremenu“; u prvom tomu bavio sam se vremenom od 2000. do 2002. godine, a u drugom, do 2004. Imam još tri knjige, ali izdavač je u oskudici, videćemo. Na jesen će se kod „Stubova kulture“pojaviti treće izdanje „Memoara jednog makroa“.Jedan od mojih starijih eseja „What is Jugoslavia?“, objavljen tokom devedesetih, takođe je žanrovski eksperiment. Taj tekst nedavno je zainteresovao austrijskog reditelja Lukasa Cajpeka, koji je rekao da je to, zapravo, monodrama. Već su počele probe, a premijera je zakazana za 27. oktobar u Beču u Kabinet teatru.
Povukao sam se u klasike, ponovo iščitavam Stendala, koji je u mladosti najviše uticao na mene. A čeka me Balzak, jer mi sada živimo u njegovom vremenu, u doba prljavog rađanja kapitalizma.

Šta poručujete gradskim ocima, kao Novosađanin- dobitnik „Golubice“, najvišeg gradskog priznanja, Februarske nagrade, i vama najdražeg, kako mi jednom rekoste?

-Novi Sad zaista ima taj veliki potencijal privlačnosti, i moram reći da se, tu i tamo, vidi briga onih koji vode grad. Sada su potrebni enegričniji koraci i dugoročna razmišljanja. A to znači- više parkova, zelenila i cveća, fontana, tih malih, prijatnih oaza za građane. I više brige za Dunav, za priobalje koje nije ni izbliza iskorišćeno.Nedostaje nam više te evropske vizure, tih višejezičnih putokaza, kako su mi rekli moji dobronamerni prijatelji iz inostranstva. Javni službenici, od vozača autobusa do policajaca, treba da budu ljubazniji, da nauče po nešto na stranim jezicima. Ne treba o putu u Evropu da govore samo političari, već i kondukteri, i bankarski nameštenici i piljari. Lepotu jednog grada stvarali su mnogi, pa zašto onda ne obeležiti mesta gde su živeli i radili značajni Novosađani, možda i vratiti neke spomenike, isticati to blago multikulturalnosti.
Velika bi sreća bila da Novi Sad postane evropska prestonica kulture, ali to ište truda svih nas. Naročito onog truda koji ne zavisi od mnogo novca.Ovom gradu nedostaje familijarna ljubav, potpuno izvan sfere politike.

Izvor: dnevnik.rs; autorka: Radmila Lotina

Od Kuršumlije do Berlina

-Supruga i ja smo jednom leteli iz Berlina za Budimpeštu, pa smo neplanirano u vazduhu visili preko četiri sata- priča Laslo Vegel.- Od tada ona ne želi da putuje avionom, a ja se solidarišem. Tako sam otkrio gastarbajterske autobuse, kojima najčešće putuje taj balkanski svet, sa juga na zapad. Sama srž ove moje knjige je ta velika metamorfoza- kako se ljudi, putnici ponašaju, o čemu pričaju, kako razmišljaju ovde, a kako tamo, na kraju putovanja.
Krene tako autobus iz Kuršumlije, ima u njemu Srba, Albanaca, Makedonaca, Bosanaca, uđemo i mi iz Novog Sada, a u vazduhu se oseća neka napetost, svi šapuću na svom jeziku. A kada se približe Berlinu, svi prelaze na nemački i počinje da struji međusobna solidarnost.Bio sam u tom gradu i prilikom obeležavanja dvadesetogdišnjice pada Zida. Od mnogih sećanja i stručnih tumačenja tog događaja kroz medije, meni je među najinteresantnijim bila priča jedne prodavačice iz „Aldija“ u zapadnom Berlinu. Da se nešto čudno događa ona je zaključila po tome što je jedan čovek došao i kupio 30 kilograma banana. Bio je to istočni Nemac, koji je svoju novostečenu slobodu pokazao na taj način.To je Evropa iz donjeg rakursa, za mene privlačnija od one oficijelne, briselske.