Upravnik Biblioteke SANU, dopisni član Miro Vuksanović, poetički je intoniranim tekstom “Tri upletaja Kostića i Simovića” najavio temu i učesnike tribine.

On je nabrojao kako su se dvojica akademika i pesnika, Kostić i Simović, tokom 2011. u kojoj se obeležava 100 godina od Kostićeve smrti “upleli”: preko dve knjige koje je potpisao Simović kao priređivač i otkrivanja spomenika Kostiću u Kalemegdanskom parku.

O knjigama koje bacaju novo, sjajnije i bolje svetlo na lik i delo Kostića govorili su akademici Svetozar Koljević i Milosav Tešić, kao i prof. dr Mirjana D. Stefanović.

Za Koljevića je Kostić pisac koji “pored Andrića ima najsnažnije ukorenjeno osećanje svog tla, ali istovremeno i duboko kosmopolitsko obrazovanje”.

Stefanović: Kostićeva dela svojevrsna autobiografija srpske poezije

Novo čitanje Kostića on je ilustrovao citatima iz naučnih radova u Zborniku, u kojima se prepoznaju dodirne tačke između srpskog romantičara i najvećih pisaca sveta ( Šekspir, Dante, Homer ), ali i epske narodne poezije.

Tešić je naveo neke fragmente iz ličnih razmišljanja o Kostićevoj poeziji i prokomentarisao mogući izbor iz njegovog opusa koji je za Maticinu seriju odabrao i priredio Simović.

Za njega je veoma bitan aspekt jezika u Kostićevom delu kao “jezikotvoritelja” i kao pesnika koji je “jedna od najdragocenijih spojnica u razvoju moderne srpske književnosti”.

Prof. Stefanović ukazuje na važnost Kostićeve poetike u sklopu poetike srpske poezije da bi konstatovala da ga savremenici nisu umeli razumeti i zato su ga odbacili i odbacivali, da ga je otkrila tek avangarda, a najbolje ga razumeju danas.

“Kostić je sam svojim delom odgovorio na to šta je pesnik: upravo je to stvaralac koji ulančava neraskidivost nacionalne tradicije” zaključila je Stefanović i upozorila da ga je “samo potrebno pažljivo čitati, jer su njegova dela “svojevrsna autobiografija srpske poezije koja je svoj strasni egzistencijalni smisao razrešila ukrštanjem sa sveukupnom baštinom”.

Simović je objasnio da je priređivao obe knjige sa ciljem da umanji težinu “presuda”, koje su o Kostićevoj poeziji izrekli Veljko Petrović 1911. i Isidora Sekulić tri decenije docnije, da je to samo “torzo” i “fragment njegovih velikih sposobnosti” .

Simović je obrazložio da je u izbor koji je radio za Maticu uvrstio samo poeziju i dve drame, a zaobišao sve ostalo što je ovaj veoma razuđeni pisac napisao kako bi pokazao da je Kostićeva ostavština možda taj “torzo”, ali poput Mikelanđelovih skulptura.

Izvor: RTV