Ne ljuti se ako ti
veselo mahnem,
a tebi ništa ne bude jasno.
Znaš, uvek treba otići na vreme.
Pre nego što tebi poraste stomak,
a meni krene da se skida farba i otežu
podočnjaci, pre nego što mene budeš krivio
za sve one mane za koje si znao da ih imam,
ali nisi slušao kada sam ti govorila,
čuj, dragi, uvek ću držati spakovane kofere,
i ključ oko vrata.
Treba otići na vreme.
Dok se još možemo gledati,
dok još možemo putovati zajedno,
a da se ne okrivljujemo za kašnjenje,
pogrešan izbor muzike na radiju
koji ću da drndam dok ti nervozno budeš vozio,
za iritantno šuškanje
kese od čipsa, i sve drugo
što nam ne valja u životu.
Dok još možemo kuvati jedno drugom
iz uživanja, a ne da te ja proklinjem
stojeći nad šporetom,
dok se ti kivan vraćaš sa posla,
a ja ti zavidim jer mirišeš
na kafanu, u kojoj nisam bila godinama.
Čuj, dragi,
nećemo biti drugačiji.
I mene će nervirati svaki tvoj uzdah,
a tebe moje oronulo telo,
i verovatno ćeš misliti na tuđe žene
i sekretarice, a ja te ni za to neću kriviti,
jer sam se tog jutra pogledala u ogledalo.
Nećeš podnositi moju priču preko telefona,
i zvaćeš me ženom,
a ja ću kivna što sam to postala
kriviti tebe, i u srdžbi se drati glasno,
pa ćeš i ti podići glas, možda i ruku,
a neka deca će se kriti po ćoškovima,
našeg braka i stana, i neće im biti jasno
zašto su baš tu, i čemu sve ovo.
Čuj, dragi,
uvek, treba otići na vreme.
Držati spakovane kofere,
i ključ oko vrata.
SVI MOJI STRAHOVI
Često sanjam sebe
kako stojim
na ostrvu Elis.
Godina je 1924,
udišem vazduh
koji miriše na
tišinu između dve katastrofe.
Čvrsto stežem mali četvrtasti kofer,
i dok “Sloboda osvetljava svet”,
ja ne mogu da ne mislim
na bakin porculanski čajnik
sa slikom nekog Obrenovića,
u dnu kofera bačenog na gomilu,
zajedno sa ostalim teretom,
emigranata saputnika
sapatnika.
Stežem kofer,
i plašim se.
Da će me odbiti,
da će me primiti,
da sam želeći više
došla nigde,
da sam zaboravila
da je sve što smo nekada hteli,
bilo da se nađemo u šumi
i beremo savršeno pravilne
šišarke.
Plašim se da želim više,
plašim se da ću jednog dana
pristajati i na sramno manje,
plašim se da ću jednog dana
priznati da realnost postoji,
i pokloniti se njenim banalnostima,
plašim se da ću jednog dana poverovati
da miris moje olistale lipe u proleće
i dedina povijena leđa dok okopava kane,
nikada nisu ni bila.
Plašim se da ću poverovati proleću,
plašim se da ću odustati,
plašim se da neću odustati,
kada bude trebalo.
Plašim se.
A sve što smo nekada hteli,
bilo je da se nađemo u šumi,
i da beremo savršeno pravilne
šišarke.
HOOCHIE COOCHIE PEOPLE
Strogo je čuvana tajna
da kroz život treba ići
samo plesnim korakom.
Blues, jazz i soul
kao sveto trojstvo
ljudi što smeju biti srećni
do uništenja.
Ljudi što smeju biti srećni.
Na tvoj cinizam,
rećiću ti – hoochie coochie dušo,
i dok otrovno budeš škripao
pozadinski
udahnuću soul za dušu,
srećna jer još imam,
dušu za soul.
I prepustiću se,
jazz-u dok struji kroz krv,
blues-u što me trese,
kao hoochie coochie dušo.
Kao ljudi što smeju biti srećni
do uništenja.
Kao ljudi što svoje uništenje
propuste kroz žice, reči,
kroz vazduh,
kroz strujanje,
kostiju, krvi, usne harmonike.
Hoochie coochie dušo,
kao magična reč koja me brani,
kao magični ritam,
ritam i bluz,
kao u nekom kadilaku otvorenog krova,
kroz prazne prave puteve.
Blues, jazz i soul
kao sveto trojstvo
ljudi što smeju biti srećni
do uništenja.
Ljudi što smeju
biti
srećni.
I tihi vapaj,
dok se telo pokreće i izvija.
Hoochie coochie dušo,
za hoochie coochie ljude.
(Hoochie coochie je vrsta provokativnog trbušnog plesa nastalog u 19 veku na jugu S.A.D. i poznata bluz pesma koju je Vili Dikson napisao za Madi Votersa.)
VOĐENJE LJUBAVI
Još se nisi probudio
srećo
kada sam se pojavila na vratima.
Uvlačiš me u svoj san ne znajući
da na sebi nosim svu
prašinu pređenog puta,
koja mi se zalepila
za ruke,
noge,
leđa,
što ih razvlačiš po tvojoj
modro crvenoj posteljini.
Još se nisi ni probudio
srećo
a ja na sebi nosim
svu prašinu,
svo blato,
i lepe mi se
ruke,
noge,
leđa.
Još se nisi ni probudio
srećo,
i misliš
vodimo ljubav,
a ja još uvek bežim
sa prašnjavog puta
u neku nečitku poeziju tvojih ruku,
i slušam.
Izvijam se,
zatvaram oči
i čekam da reči utihnu,
da začujem bluz i prašinu kako se sleže.
***
Tvoj nos
oba mala prsta,
predeo između očnog kapka i obrve,
ušnu resu,
dve štrčeće dlake na grudima,
i predeo oko kukova…
Volim.
Čudno je samo kako
zbog,
tvog nosa,
oba mala prsta,
predela između očnog kapka i obrva,
ušne rese,
dve štrčeće dlake na grudima,
i predela oko kukova…
Želim da postanem,
bolji čovek.
…
Sara Radojković, rođena je 1989. godine u Beogradu. Dok je završavala Gimnaziju “Sveti Sava”, objavili su joj jednu priču i jednu pesmu u “Rukopisima 30” i “Rukopisima 31”, zborniku koji je prvi nakon rata devedesetih započeo kulturno (književno) povezivanje mladih sa prostora bivše Jugoslavije. Zatim upisuje Fakultet Dramskih Umetnosti, odsek dramaturgije. Na Festivalu Internacionalnog Studentskog Teatra, 2010-te rediteljka Maja Maletković režira javno scensko čitanje njene drame “Još jedan dan”. Radila je i kao dramaturg na pozorišnoj minijaturi ispirisanoj dramom “Galeb”, A.P. Čehova takođe sa rediteljkom Majom Maletković. Predstava je izvedena na Sterijinom pozorju. Radila je kao dramaturg/scenarista na završnoj predstavi/priredbi “Radosti Evrope”, najstarijoj manifestaciji dečjeg stvaralaštva, izvedenoj u Sava Centru. Objavila je prvu zbirku pesama “Hoochie Coochie, vinjak i bluz” u izdavačkoj kući Alma, 2011.
